Boris Miljković- „Uspavanka za Lalu“

(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004.)

Posle dve zbirke pripovedaka, "Čaj na Zamaleku" i "Fabrika hartije", Boris Miljković je ponovo na književnoj sceni. Ovoga puta sa svojim prvim romanom "Uspavanka za Lalu". Moderan stil pisanja, uz dosta egzotike i bez eufemizama, karakteriše autorovu prozu. Boris Miljković je umetnik koga nije lako predstaviti u par rečenica. Prosto, čovek voli da radi različite stvari i ima ga u raznim pričama. Nešto od toga ćemo čuti u razgovoru koji sledi, a za početak Boris priča o svojoj novoj knjizi.

Miljković: Da citiram Kortasara koji kaže kratka priča je fotografija, a roman je igrani film. On je bivajući  scenarista za jedan od ključnih filmova 20. veka za “Blow up” Atonionijev, kome je i film i fotografija i pisanje vrlo blisko kao i meni, ja pokušavam da ne nalazim neke paralele koje su sumnjive, ja se potpuno sa Kortasarom otprilike slažem. Kako do sada nikada nisam snimio igrani film, evo napisao sam svoj prvi roman tako da se osećam debitantnom na neki način u nečemu čime se uopšte ne bavim. Radi se o jednoj običnoj curi koja iz običnog problema, iz običnog života, odlazi na jedno isiljeno letovanje i na tom letovanju joj se dogodi da poraste, dogodi se da sebe opremi sa nekim novim oružjem koje će moći da nosi dalje u životu i da bude opasna cica.

Odrastanje je strašno upotrebljavano i zloupotrebljavano, kao - e to je o odrastanju, kao što je ono - to je o nemogućnosti da se... To su fraze i ja mislim da mi u stvari nikad i ne odrastemo, zato što kada bismo potpuno odrasli onda bismo završili taj naš neki posao na zemlji i ne bi nas više ni bilo. Kad god kažeš ovo ti je neka priča o odrastanju nikad se ne zajebeš jer to i jeste priča o odrastanju jer po mom uverenju nikada ne odrastemo…

Čitam De Lila u poslednje vreme dosta. Imam prijateljicu koja živi u Americi i koja je valjda zaljubljena u De Lila i koja mi šalje sve što je napisao, tako da u poslednjih tri meseca sam možda pročitao celog De Lila i u poslednje vreme čitam Murakamija. I Murakami mi je onako, u pičku materinu, to mi se dopada.

Ono po čemu je reditelj Boris Miljković možda najpoznatiji je njegov angažman na televiziji početkom osamdesetih godina. Tada je zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem Tuckom bio jedan od učesnika beogradskog novog talasa, ali na medijskom polju. Spotovi, muzičke emisije, neobični TV filmovi… Dosta toga revolucionarnog je izašlo iz saradnje Borisa i Tucka.

Miljković: Objektivno mislim sledeće: Da, bili smo vrlo jaki, bili smo jaki u jednom internacionalnom smislu. Mi smo nagrađivani na ozbiljnim evropskim festivalima u vreme kada smo bili klinci i kada smo to radili. Da, mislim da smo tada, da je bilo neko drugo ekonomsko vreme u Srbiji mogli da ostavimo znatno više traga na možda evropsku kulturu. Mislim da je to značajno vreme i za Tuckov i za moj život, privatno i intimno. Lepo mi je da mislim na to da se gotovo dvadeset godina posle toga još uvek crpe u nekim citatima, u nekim pozivanjima na to vreme i na taj rad i mislim da, što je pogotovo važno za moju intimnu sreću, da opet to, kako god bilo uspešno vreme za moj život opet nije najznačajnije vreme za moj život i ja ga još uvek čekam. Mislim da ono tek dolazi.

Boris Miljković već neko vreme predaje na Univerzitetu umetnosti, a ja sam lično uživao slušajući ga na jednom seminaru prošle godine u Kikindi. Kako se Boris oseća kao profesor?

Miljković: Osećam se izvrsno, zato što, možda je to tako blesavo reći, ja mislim da sam dobar profesor. Ako čovek radi neki posao u kome uživa valjda ga radi dobro. Ja odista uživam, valjda sam logoreičan, takav sam kakav sam. Umem valjda to nešto što proživim i da podelim sa drugim ljudima, trudim se da ih zainteresujem za nešto zbog čega su na kraju krajeva tu i došli. Stvarno uživam u tom poslu. S druge strane, dovoljno sam mlad da se opet osećam kao da radim isti posao zajedno sa studentima, kao da smo studenti i ja u stvari zajedno u jednom istom projektu, sa jedne iste strane batine i to je ono što nas čini na određen način bliskima. Meni se moje studentkinje sviđaju, mislim da je to još uvek dobro da mi se dopadaju ribe kojima predajem. To je valjda jedno od dostignuća na kraju.

Već dugi niz godina Boris Miljković se vrlo uspešno bavi advertajzingom. Puno snimljenih spotova i reklama, by the way, bio je i kreativni direktor nekoliko najznačajnijih marketinških agencija. I pored toga, kako smo rekli na početku, voli da radi različite stvari i to uglavnom vezane za umetnost.

Miljković: Mislim da čovek treba da radi svašta ako oseća da radi svašta. Svaštarenje nekada gledam, kada sam strog prema sebi, onda gledam na sebe kao na jednog površnog čoveka koji radi sve i svašta zato što ga mrzi da se nečemu posveti potpuno. A onda kada sam blag prema sebi, onda mislim, bravo, super je to što radiš sve i svašta zato što počinješ i započinješ neke teme i oblasti koje možda nećeš da dovršiš, dovršiće neko drugi, ali je tvoja znatiželja dobra i tako sebi tepam. Dobro se u tome osećam.

Ja ću narednih nekoliko godina verovatno raditi na jednom projektu - Srpska industrija hrane - otprilike i pokušaću da sa timom ljudi postavim nekoliko srpskih brendova hrane i to će mi biti poslednje čime ću se baviti u advertajzingu. Mislim da je to u naredne tri-četiri godine, toliko bi taj projekat otprilike trajao. Kada tu stvar završim onda mislim da sam sa projektom advertajzing realno završio i posvetiću se isključivo svojim hirovima.

Šta za Borisa Miljkovića predstavlja termin “biti urban” i koliko je ta reč relativizovana poslednjih godina.

Miljković: Naravno da je reč urban postala isto onolilko obesmišljena kao reč seljak, šta sad to znači, ne znači isto ništa. Bojim se da biti beogradski intelektualac još uvek ne znači ništa, da je to stvar koja se kreće negde u prostorima od “Pinka” do bračnog para Pajkić. Između ta dva antipoda ili između te dve bliskosti, bog bi ga znao, krije se čitava jedna kultura. Mislim da je strašno važno biti urban u tom smislu reči u kom ti govoriš sada jer je to neka vrsta obaveze, biti pametan kao što se kaže "nobles obliž", kao da plemstvo obavezuje, pamet i obrazovanje nas obavezuju da budemo urbani u pravom smislu te reči.

Za zbirku pripovedaka "Čaj na Zamaleku" Boris je dobio nagradu “Isidora Sekulić”. Nagrađena knjiga je neka vrsta putopisa o Kairu, gradu u kojem je autor proveo pet godina svog života.

Miljković: N svim tim svojim putovanjima, kao i u svojim vezama u životu naletiš na nekog s kim se  kapiraš. Ja i Kairo smo se dobro slagali, dobro smo se kapirali, ja sam taj grad mnogo voleo i stalno mu se vraćam i čak evo cela moja porodica.  Mi koji se poznajemo volimo Kairo i Kairo voli nas. Ja sam hteo da napravim film po svojoj zbirci pripovedaka "Čaj na Zamaleku", gde bi  Omar Šarif koji je moj poznanik, ne mogu da kažem prijatelj, trebalo da bude narator te čitave stvari. Ja se još uvek zaluđujem tom idejom da uradim taj jedan video-putopis, to je više jedna potpuno drugačija otvorena forma igranog filma nego sam igrani film. To jeste stvar sa glumcima, ali je opet jako intimnog i putopisnog sadržaja.

U Narodnom pozorištu možete videti predstavu "Nevjesta od vjetra" koju je režirao Boris Miljković a po tekstu Slobodana Šnajdera. I na kraju poruka lične prirode - Borise samo da znaš ispao si neviđena “cava”, nisi mi poklonio svoju knjigu ali nadam se da ćeš ispraviti grešku.