Psihodrama kod Dr Dušana Potkonjaka jedna je od najbolje čuvanih tajni u Beogradu. Ova rečenica jeste kliše, ali jednostavno je tako
Potkonjak je psihijatar i terapeut koji je krajem osamdesetih preneo psihodramu u Srbiju. Iako već dvadesetak godina živi u Londonu, Dušan redovno dolazi u Beograd tri puta godišnje po par nedelja, gde sve svoje slobodno vreme koristi za psihodramski rad.
Psihodrama je akcioni metod grupne psihoterapije koja koristi elemente pozorišta. U psihodramskoj seansi prvo se prati grupni tok, komunikacija između članova grupe. Cilj je da se poveća spontanost i kreativnost. Kasnije članovi grupe koji su motivisani, na improvizovanoj sceni istražuju svoje životne događaje i važne međuljudske odnose. Član grupe čija se životna situacija istražuje, zove se protagonista i on bira ljude iz grupe koji će igrati njemu bitne osobe. Na sceni protagonista menja uloge sa važnim ličnostima iz svog života. To je ukratko opis nečega što je Jakob Levi Moreno utemeljio još tridesetih godina proškog veka.
Potkonjaka sam otkrio prvi put posle bombardovanja na preporuku jednog mog drugara bivšeg psihodramatičara. I odmah sam se primio na Dušanov način rada i njegovu harizmu. Od tada pa do danas, skoro da nisam propuštao nijedan ciklus, u stvari jesam, ali to je bilo samo nekoliko puta kada sam bio ljut na Dušana zbog nekih naših neslaganja i razmirica. Ekipa koja dolazi na grupe je šarolika, i dosta se promenila od te ’99 godine. Iz tadašnje grupe ostali smo samo još jedan lik koji je dolazio i nekoliko godina pre mene i ja. Malo mi fale nekadašnji članovi, ali to je normalna nostalgija za mojim počecima tamo.
Na Dušanovim grupama upoznao sam neke od najzanimljivijih i najkvalitetnijih ljudi i doživeo sam fascinantna iskustva koja su uticala na moj duh i um. Najčešće su to mladi ljudi (uvek ima i poneko stariji) koji studiraju psihologiju ili medicinu, ili su već završili te fakultete i žele da se bave profesionalno psihodramom. Mada, ima i „najobičnih ljudi“, takozvanih „civila“, koji dolaze samo zbog sopstvenog iskustva. I ja sam među njima. Koliko god to elitistički i pretenciozno zvučalo, tamo se uglavnom pojavljuju obrazovani ljudi, bez obzira na godište, koji žele da menjaju sebe na bolje i u takvom društvu je nemoguće osećati se loše.
Onom ko nije doživeo i video psihodramu kod Dr Potkonjaka teško je opisati kakva je to atmosfera i koliko sve vrca od dobre energije, ideja i duha. Dušan je neverovatno posvećen psihodrami, to je čovek koji maksimalno troši sebe dok radi. Ljudi to prepoznaju i zato ga toliko vole i poštuju. Nije ni on čovek bez mana (provereno), ali je definitivno neko ko ume da napravi sjajnu grupnu energiju kao retko koji psihoterapeut. Kod njega se igra, smeje, plače, ponekad i svađa, ali sve pršti od života. Broj ljudi koji dođe na jednu grupu kreće se od 15 do 30 (nekada i preko 40!), i ubedljivo najviše ima žena, koje očigledno vole da se bave sobom mnogo više nego muška populacija. Fenomenalan je osećaj kad si okružen sa toliko dama i to na takvom posebnom mestu.
I nemu tu nikakve misterije, niti je u pitanju nekakva sektaški zatvorena priča. Sve je prilično otvoreno. Ko god poželi, a da je pritom dobronameran, može da dođe i vidi o čemu se radi. Psihodramu kod Dušana i dešavanja na njoj veoma je teško opisati rečima. Mora da se doživi. To je nešto kao dinamična sedeljka ili kućna zabava sa finim svetom posle koje se osećaš privilegovano što si joj prisustvovao. I naravno da se psihodrama ne dopadne svakom i naravno da nije baš uvek zanimljivo. Ali meni je definitivno obeležila jedan dobar deo života. Dušane, hvala.
Нема коментара:
Постави коментар