"Konstantinović. Hronika" (Radivoj Cvijetićanin)

Ne pamtim kad me je neka biografska knjiga ovoliko dotakla. U pitanju je moćno štivo, veliko i kapitalno, i za koje je novinar Radivoj Cvijetićanin sigurno uložio vanredan trud.

Knjiga od 800 strana obuhvata bukvalno celokupan život pisca Radomira Konstantinovića i sav njegov rad. Odrastanje, porodica, dve žene, romani, radio drame, druženje sa Beketom, politika, razne kontroverze i sve moguće drugo šta možete da zamislite vezano za Konstantinovića. Sve je tu, apsolutno sve.

Velika je čast za jednog intelektualca da dobije jednu takvu knjigu nakon smrti, to se pogotovo u našoj kulturi ne dešava često. Da bi neko napisao ovakvo remek delo biografskog karaktera, mora da bude ozbiljan istraživač koji je pritom naklonjen osobi o kojoj piše, a Cvijetićanin je evidentno bio (duhovno) blizak sa svojim junakom. S jedne strane, opisano je u potpunosti Konstantinovićevo delo, od rane mladosti do poslednjih dana, a sa druge, imamo priliku da blisko upoznamo i njegov privatan život, koliko god je to bilo moguće. Tako da je zadovoljen, da parafraziram Cvijetićanina, i uvek budni tračer u nama željan pikanterija.

Radomir Konstantinović je bio jedna od najkontroverznijih figura na našoj intelektualnoj i kulturnoj sceni. Čovek kojeg su nazivali patrijarhom "Druge Srbije" i simbolom anacionalnih i pacifističkih ideja kod nas. Najpoznatiji je ipak po jednoj neobičnoj knjizi koja predstavlja neku vrstu biblije te takozvane "Druge Srbije". U pitanju je naravno, "Filosofija palanke". Delo koje će ga u potpunosti obeležiti, protiv čega se on i nije mnogo bunio. Pisac Radomirove biografije nije propustio da sve vezano za tu knjigu objavi, ali to je samo jedan (mada važan) segment njegove sjajne hronike.

Meni su lično najzanimljiviji delovi knjige vezani za Konstantinovićev privatni život, zato što su mi  njegova pojava i sve ono što on predstavlja, uvek bili zanimljiviji od njegovog pisanja. Iskreno, osim delova iz "Filosofije palanke" ništa drugo nisam ni čitao, što ne znači da neću. Ali taj život kako ga je Cvijetićanin do detalja opisao i dočarao, stvarno deluje jako uzbudljivo i hronika se čita maltene kao neki triler.  Od njegove velike ljubavi i životne podrške u svakom smislu, Kaće Samardžić koja je bila starija od njega devet godina, pa preko druženja sa velikim Semjuelom Beketom, i na kraju lične doktorke Milice sa kojom se oženio u već poodmaklim godinama. Ali tu je i priča o njegovom poznatom ocu Mihajlu, pa o kratkom i iznenađujućem političkom angažovanju, Ninovoj nagradi koju je dobio, Ivanjici, Rovinju i desetine raznih drugih storija.

Malo ljudi zna da je Radomir Konstantinović par godina pred smrt dobio nacionalnu penziju, da je pre toga živeo na ivici siromaštva, da je tokom bombardovanja Srbije bio očajan i ljut na Zapad, što će mnogima biti možda i najveće iznenađenje. Kao i činjenica da je bio rezervisan prema Hrvatima zbog njihovog nacionalizma, ali i zbog toga što su mu za vreme poslednjeg rata oteli kuću u Istri koju mu više nikad nisu vratili. Takođe, više puta je izjavljivao da svoju zemlju nema nameru da napusti, što takođe razbija neke predrasude o njemu. Vrlo kompleksna ličnost, koja nikako nije bila jednodimenzionalna kako su ga mnogi doživljavali.

Ova hronika je važna na više nivoa, jer govori ne samo o nečijem životu (i o još nekim životima), već je to i priča i o jednoj zemlji i njenoj kulturi kroz decenije i decenije. Da zaključim, fascinantna knjiga o jednom krajnje neobičnom čoveku i vremenu u kojem je živeo.

   (Radomir Konstantinović sa prijateljem slikarom Peđom Neškovićem i seljakom na Kalenić pijaci)

„Koza na štiklama“- najpopularnija tviterašica u Srbiji

Ona je iskrena, duhovita, inteligentna, ponekad i brutalna. Pod pseudonimom „Koza na štiklama“ uspela je da stvori pravi fan-klub, iako joj to nije bio cilj. Najpopularnija tviterašica u Srbiji za S media portal otkriva zašto joj je važno da ne otkrije u potpunosti svoj identitet i kako doživljava euforiju koja se oko nje stvorila.

Tviter sve brže osvaja Srbiju! Na ovoj društvenoj mreži sve je više ljudi, posebno onih iz javnog života – političara, voditelja, sportista, estradnih ličnosti... Ali, Tviter je iznedrio i „svoju zvezdu“, koja je zahvaljujući inteligenciji i humoru postala pravi hit među „tviterašima“ i u ovoj internet zajednici daleko važnija od svakog „brendiranog imena“ iz javnog života.

Devojka koja se predstavlja pseudonimom „Koza na štiklama“ (ili „Ćelava ti mama“) s lakoćom je osvojila veliki deo korisnika ove društvene mreže.
Ona je na Tviteru nešto kao „glavna faca“ u školi: neko sa kim mnogi hoće da se druže, ali i da imitiraju njen stil života. Devojka - za koju jedino znamo da se zove Vanja - svaki dan isporučuje na tajmlajnu tvitove koji su pravi mali biseri. Objavila je oko 18.000 tvitova koje u slast zvanično čita više od 5.000 tviteraša. Toliko je, naime, ljudi „prati“.

“Svi vi lažete da bivšima želite "sve najbolje".Ili lažete ili se nadate da ćete opet nekada biti zajedno.”
“U iskušenju sam da kažem da sam trudna da bi mi dali najpečenije krompiriće, al' mislim da će mama onda bez iskušenja da me odrobija!”
“Ali oni ljudi koji svako nečinjenje usluge drugome opravdavaju sa: "Uostalom, ko je on meni?!" da se poređaju i gurnu s novog mosta.”
“Toliko sam se nadula od spavanja da izgledam kao Vesna Zmijanac nakon botoksa.”
“Gde je @mladjad (Mlađan Dinkić, prim. aut.) kad ti treba velika glava da ti zakloni sunce, GDE??!
“Srce, džaba preskačeš - ja da pijem, pušim i zaljubljujem se ne prestajem, pa ko izdrži-izdrži!”

Ovo su samo neki od njenih brojnih tvit-umotvorina koje svakodnevno isporučuje na tajmlajn Tvitera.

Euforija se „ne prima“ na mene
Vanja (ili “Koza na štiklama”) želi da se o njoj što manje zna. Nije raspoložena da otkriva detalje o sebi. I to je još jedna njena specifičnost: danas kada svi teže da postanu poznati, izgleda da je prava privilegija biti anoniman. Vanja nam na tviteru „daje svoj mozak“, ali sve ostalo je nedostupno.

-Kad bih rekla zašto mi je bitno da zadržim anonimnost, to bi onda otkrilo i moj identitet. Recimo da nije isključivo moja volja – kaže Vanja eksluzivno za S media portal.

Popularnost koja je prati čini se da je ne dotiče:
-Uopšte se “ne prima” na mene ta euforija. Sve mi je to “Ma daaaaaj, nemoguće!” Još uvek.

Ljudi u Srbiji na tviteraše još uvek gledaju kao na nekakvu sektu, i “Koza na štiklama” se apsolutno slaže sa tim.
-I te kako. Sablasan mi je taj momenat momentalne prisnosti sa ljudima koje ne poznaješ, samo zato što se “znate” sa Tvitera. Ali je istovremeno i jako teško odupreti se tome – dodaje Vanja.

Ona ima šta da kaže

-Na "našem" Tviteru elokventnost, inteligencija i humor su kvaliteti, sve ono što u realnom svetu nisu. Zato je Vanja uspešna.Ona piše šta misli, a ima šta da kaže i to se ljudima dopada. Na kraju krajeva, podojeni lažima odvikli smo se od iskrenosti, koju nam ljudi poput nje svakodnevno daju - kaže za S media portal takođe jedan od popularnijih i cenjenijih srpskih tviteraša pod pseudonimom „Amfibolije“.

Psujem, pa šta?
Ona je jedan od tviteraša koji gotovo uvek napišu ono što misle. I tu se krije opasnost preteranog "razgolićavanja":

-Tu i tamo me uhvati paranoja, i poneki anksiozni napad, ali me ipak više svrbe prsti i mozak da kažem ono što mislim.

Na Tviteru je psovka legitiman način izražavanja i često ne deluje prosto kao što bi to bilo u stvarnom životu.

-Ja to obilato koristim - kratko potvrđuje Vanja sa osmehom i dodaje da među onima koje prati na Tviteru ima svakakvih:

-Nekada su pomalo iritantni, ali u tome je i draž. Zajedničko im je to da su meni zabavni.

Na kraju smo pitali Vanju da li sve što piše naTviteru ima smisla samo ako zadrži anonimnost.

-Ne.Imalo bi smisla i inače.Samo što bih dobila batine verovatno!

Svaki njen tvit gađa tamo gde treba
-Pratiti „Kozu na štiklama“ mi je kao da igram pikado, a ona je u mojoj ekipi. Svaki njen tvit gađa tamo gde treba - kaže za S media portal tviterašica pod pseudonimom “unDISCOvered”.

Ko je, ona, zapravo?
Iz Vanjinih tvitova o njoj možemo da zaključimo da je studentkinja, da je upravo ostavila pušenje, da voli alkohol i kafanu, ali i da redovno ide u teretanu. Teme koje dotiče su uobičajene - muškarci, seks, estrada, porodica..., ali način na koji razmišlja je po mišljenju tviteraša beskrajno interesantan i duhovit. Ona je toliko jedinstvena da se mnogi pitaju da li je to zaista stvarna osoba, ili se iza tog pseudonima krije neka domišljata grupa ljudi ili poznati pisac koji je rešio da se malo poigra.

Ponekad je teško definisati novi fenomen koji se upravo dešava pred našim očima. „Koza“ je upravo to - „nešto novo što se dešava“. #win

Bratislav Nikolić

Marko, hvala ti što sam te sreo

"Piši, piši, ti treba da pišeš", stalno mi je poručivao Mare i konstantno me bodrio i dizao mi samopouzdanje. "Ako ikad napišeš knjigu, računaj da ćeš imati izdavača", dodavao je. Ja baš i nisam verovao u sebe, ali mi je neviđeno godila njegova podrška. Intimno sam ga doživljavao kao pravu intelektualnu elitu i govorio sam mu: "Gotivim te jer si mozak, ali ideološki se, naravno, uglavnom ne slažemo", a on mi je na to odgovarao: "Kako to objasniti nekom trećem, koji na nas gleda kao da smo na istoj strani? :)"

Koliko god svako od nas voleo sebe, nekim ljudima morate da priznate da su pametniji i obrazovaniji od vas. Njemu sam to priznavao bez ikakvog problema, tu od početka druženja nije bilo dileme.

Pripadao je grupi ljudi koji mi nisu bili najbolji prijatelji, ali sa kojima sam imao posebnu vezu, kao nešto uzvišeno i strašno važno, ali što se nikad javno ne govori.

Poslednji put smo se videli davno, letos u Atini, i sedeli smo u bašti kafića "Six Dogs" na Monastirakiju, sakriveno mesto u hladu, sjajno da se popije kafa na 35 stepeni. On je bio, naravno, sa svojom Kristinom, a ja sa Jovanom. Posle te kafe smo se malo šetkali po centru i pojeli sladoled, da ubijemo vreme do polaska njihovog autobusa kojim su se vraćali u svoje letovalište. Sećam se da smo baš uživali i puno se smejali sve to vreme.

Kada sam čuo da je umro, posle početnog šoka i tuge, prvo što me je stiglo je griža savesti zašto se nismo videli u skorije vreme. Ali onda sam se setio te Atine, koliko mi je taj susret ostao u lepom sećanju i bio sam miran.

Marko, hvala ti što sam te sreo.

Zrenjanin, Neno Belan i Srđa Anđelić

U sredu je koncert Nena Belana u Mikseru (23.12.), a ja se prisećam kako sam ga upoznao pre 12 godina. Bio sam lutajući reporter Radija B92, i koleginica i ja smo dobili zadatak da ceo dan provedemo u Zrenjaninu i da se odatle uključujemo uživo u program. Bio je petak, a dnevni program u studiju je vodio legendarni Srđa Anđelić (Mjehur Ubica), što je već tih godina bila prava retkost jer je tada radio neke sasvim druge stvari (kreativni direktor televizije ili nešto slično).

Šetajući se centrom grada, ispred kluba „Zeleno zvono“ naletim na Belana koji je tog dana, koliko se sećam,  prvi put posle rata gostovao u Srbiji, i to baš u Zrenjaninu. Bio je u društvu vlasnika „Zvona“ Gute Grubačkog i još nekih ljudi. Upoznamo se, zamolim ga za kratko uključenje i on pristane bez problema.

Pošto nisam imao mnogo vremena za pripremu jer sam morao da se uključim u program samo par minuta nakon upoznavanja sa bivšim frontmenom grupe „Đavoli“, tokom kratkog razgovora za vreme uključenja pitao sam ga neke trivijalne stvari. Verovatno nešto vezano za koncert, kako se oseća u Zrenjaninu i slično. Za kraj sam ga pitao, pošto sam želeo da unesem u razgovor atmosferu opšteg pomirenja, koja mesta preporučuje ljudima iz Srbije za letovanje u Hrvatskoj. On je ljubazno nabrajao ostrva Hvar, Brač i još neka letovališta koja sam zaboravio.

A onda je Srđa Anđelić, slušajući nas iz studija, dodao nešto u stilu „može da se ide i u Grčku na letovanje, šta sad...“. Moram da priznam da mi je njegov komentar bio iznenađenje, jednostavno nisam od njega to očekivao.  Taj mali izraz „nacionalizma“, doživeo sam kao sitnu subverziju s obzirom na tadašnju orijentaciju danas već nepostojeće „devedesetdvojke“. Čak mi je iz ove perspektive to i simpatično, jer je uvek zanimljivo kad neko uradi ili kaže nešto što od te osobe nikako ne očekuješ.

Tako da je ovo u stvari više anegdota o Mjehuru, nego o upoznavanju sa Belanom.

ĐUS: Ja sam konceptualni umetnik

Sveži pobednik “Dvora” i jedan od najkotroverznijih likova na našoj muzičkoj sceni  Ivan Ivanović – Đus, priča za S media portal ko je on u stvari i zašto ga ljudi ponekad pogrešno razumeju. Zašto je dobar sa Bokijem 13 i koliko mu je kolega čestitalo pobedu u rijalitiju. Objašnjava otkud neko ko istetovira Caneta i Koju na ruci može da sluša narodnjake. Đus je pravo gradsko dete, reper i MC, stihoklepac i jedan od najboljih crtača grafita na beogradskim ulicama. Polako, ali sigurno “braćala” ulazi na estradu, ali to je deo njegovog plana…

(intervju je rađen za S media portal 2011.)

Za početak, da krenemo od “Dvora”, to je neminovno…

-To je “eminemno”, brate… (hahaha)

Ok, “eminemno”! Da li se osećaš trijumfalno posle pobede?

- Pravo da ti kažem, nekako mi je sve to došlo sa zaslugom. Tako da se ne osećam kao neki pobednik, već kao da sam odavno pobedio, a sad sam nagrađen.

Pominjao si posle “Dvora” da ćeš sa devojkom na Tajland?

-Ma, jok, brate, ja sam to lupio u trenutku, bacio sam ih na drugu stranu sveta da mi se skinu jer su dosadni. I to, da li ću i kada ću da se ženim, to je moja privatna stvar i moj privatan život. Nema šta ko da me pita o tome.

Polako, ali sigurno ulaziš u estradu. To želiš?

-Mnogi očekuju da ja i dalje spavam ispod mosta i  prskam poslednjim trzajem spreja i potpisujem se na zidu… Da li rep treba da postane mejnstrim ili ne treba, to je pitanje… Kako pratimo stranu rep scenu, možemo da primetimo da je rep mejnstrim. Tako da ako je, na primer, Grand produkcija slika našeg mejnstrima, onda ih treba iskoristiti i reći ono šta imaš da kažeš. Niko mene ne uslovljava da ja radim u bilo kojoj emisiji nešto što nema veze sa mnom. Gde god da odem ja predstavljam sebe i svoju muziku i kulturu. To je nekim ljudima jasno, a mnogima nije. Zato nailazimo na priče, “ Đus se prodao, Đus vise nije kao na prvom albumu…”. Ja sam i dalje realan i tvrd, i zvučim kao na početku, samo što neki misle da bih trebao da virim iz kontejnera  i da bacam rime, a ne da budem na Pinku. I onda bi svi rekli  Đus je super.

Verovatno je tvoju publiku iznenadilo što si se na “Dvoru” sjajno slagao sa Bokijem 13.

-Tolerancija je na prvom mestu. Ne treba ulaziti u nova poznanstva sa predrasudama. Hoćeš da se šetaš ulicama Londona, Berlina, Pariza i da prođe pored tebe “trandža”, a u Beogradu ti kao smeta. Meni je to smešno. Drugo, pitanje je da li je Boki stvarno transvestit. Ja nisam imao razloga da imam neku odbojnost prema njemu, jer sam prvo svestan svoje muškosti i nisam se osećao ugroženo pored njega. Drugo, on je jako inteligentan, pametan dečko i vrlo  stabilna osoba. Dobro, što se oblačenja tiče, baš i ne bih rekao (smeh), ali psihički je vrlo stabilan. Zna šta priča i svakome će da kaže vrlo smireno i “naštelovano” šta treba. On je tamo bio maltene jedini lik sa kojim je mogao da se napravi neki šou. Na kraju krajeva, on je jako dobar prijatelj. Ali prošlo mi je kroz glavu šta će moja publika da misli o tome, nije da nije…

Prozivaju te često da si seljak, ćelavi dizelaš u trenerci…

-Ta priča je krenula kada smo osnovali 93 Fu. Od kad je krenula ta naša priča o pozitivnim stvarima iz devedesetih godina, a mi nismo promovisali nikakav kriminal, nikakve krađe… Mi smo hteli da baš te klince koji su već u tom dizel fazonu, da ih nateramo da shvate to iz tog ugla zezanja, a ne iz ugla tuča i kriminala. A ta urbana ekipa koja je mene zvala na sve događaje dok sam nosio “dredove” sad kažu da sam seljak zato što sam ćelav i nosim trenerku. Kažu, pesme su mu strava,  ali on je užas. Pa, kako to može? Moje pesme predstavljaju mene. Pa, brate, svi svetski reperi su nosili svilene trenerke i brze patike,  kajle i cvikere… Ja samo pratim staru školu repa. Pa, jedan Kojot je iz “Iceburn-a”  radi pesme sa mnom i ponosan je na to…

Mnogima je čudno što ti kao hip-hoper slušaš narodnjake…

U svakoj muzici možeš da nađeš neku notu koja je fenomenalna. Te narodne pesme, na primer, Sinana, Šemse, Muharema Serbezovskog, to su ozbiljne ljubavne pesme koje  se bave emocijom. “Svako me proleće na tebe seti”, pa koliko puta je došlo proleće, pa te setilo na nekog ili na nešto. Taj stih je iz života, to nije neka glupost. Ritam i poezija, ja se držim toga, ali u raznim oblicima. Ja sam toliko dugo radio andergraund da mi je bukvalno šala da uradim stvar u tom fazonu. Ali treba ući u sistem, razdrati se i zauzeti svoj ćošak. A dueti sa Minom i Anabelom su me ubacili u sistem koji nas je godinama potiskivao. Mnogi ljudi se danas nazivaju konceptualnim umetnicima,  a ja mislim da ja to jesam.  

Imaš jedan stih: “Mnogi i dalje kažu da sam seljak, ali žiža javnosti mi pravi keš, tako treba” Da li je novac stvarno toliko bitan?

-Pa, brate, novac je sredstvo koje ti omogućava da uživaš u stvarima koje voliš. Ako ja hoću da odem u Berlin, a to mi je san, kako ću da odem bez para? Ja se borim da obezbedim sebi dobre uslove za život, hoću da uživam…

Neki kažu za tebe da si nezgodan tip, da se sklanjaju na drugu stranu ulice kad te vide…

-To je zato što imam takvu facu. Imam malo oboren pogled, oči su mi malo smorene, i malo mi je dublji glas… Čak i ljudi koji žive sa mnom me pitaju ponekad zašto sam smoren, ali jednostavno nije tako…Takvo mi je lice. Ali neki ljudi me doživljavaju kao namrštenog lika koji pljuje po svemu…

Dosta te slušaju u Bosni i Makedoniji…

-U Makedoniji mi nastupamo  već 5 godina i stalno su puni klubovi... Čak na Ohridu nam je letos došlo 2 hiljade ljudi. Osećao sam se kao da sam u Monte Karlu. A ovde strahujem da li ću da napunim salu SKC-a, a na Ohridu mi dolazi toliko ljudi u najgorem slučaju. A i gotivim ih zato što su topli ljudi, vole da te ugoste kao da si najrođeniji. Da, i u Bosni imamo verne fanove, a cela Slovenija je slavila pobedu na „Dvoru“.

Pričaš kako su Makedonci opušteni i miroljubivi, da li imaš osećaj da je kod nas i dalje dosta napeto?

-Svi me pitaju kako sam izdržao na „Dvoru“, pa meni je tamo bilo super, kao apartman. Čim sam se vratio na ulicu odmah počinje tenzija. Ovaj grad je pod pritiskom, kao tempirana bomba, ali to je i super, taj adrenalin u vazduhu je strava. I ja kad odem u neki drugi grad uvek tražim to.  Zato mi i volimo Beograd, ali uslovi koje nam država pruža su jezivi i zato smo mi takvi, napeti i agresivni...

Mnogim klincima su danas pokojni Knele ili Ljuba Zemunac pozitivni mitovi. Da li je to tebi u redu?

-Svi današnji „dizeli“ i klinci koji se sad furaju na taj fazon, šta oni mogu da znaju realno o tome? Videli su par snimaka i neko im je pričao priče. Ljudi sede kući, ne bave se ni sa čim, ne vide inspiraciju oko sebe i onda se bave takvim nekim pričama. Ali i država je kriva jer im ne daje neke pozitivne sadržaje. Država je kriva što mladi pričaju o Kneletu i Giški. Ti na TV-u više nemaš ni jednu obrazovnu emisiju. Ali kad pogledaš sa druge strane, svi ti likovi iz sveta podzemlja su imali upečatljive karaktere. Ljuba je na primer bio žešće obrazovan, pričao je šest jezika i imao životne situacije kojim bi mnogi trebali da se dive.

U kakvim si odnosima sa ostalim reperima?

Možda mi je samo pet kolega nazvalo da mi čestita pobedu na „Dvoru“.  I pored toga što većina njih beži od mog uspeha, ja bih voleo da me oni iskoriste i da se proguraju, ali oni ni to ne rade. Nemam pojma, sa svima sam bio dobar i svi su me izdali u jednom trenutku. Kao da ne mogu da stoje pored mene, taj ego trip je najveći problem kod repera. Dok smo svi bili na početku, svi smo bili do jaja. Čim je jedan napravio spot i album, odmah je počelo međusobno udaljavanje...

Kakav će da bude novi album?

-Biće jebeno komercijalan i jebeno tvrd. Napraviću opet muzičke „katastrofe“. „Keš kolica“ je bio baš to... „Panduri nas startuju non stop, jer to je hip hop. Misle ima jer se ljava pdo? Ima se keša brdo” Ta pesma je hardkor, to nije ljubavna pesmica. I onda mi dođe neko i kaže to je komercijala. Pa, te rime prolaze i puštaju se svuda. I ova nova pesma „Moj biznis“, ja sam zaboravio da nisam cenzurisao neke delove pesme, i gledam „Pink“ pre neki dan i krstim se šta ide na TV-u... Ako sam ja postigao da mene niko ne iscima i kaže mi „ovo ne može da ide“, meni je to uspeh, jer ono što sam ja rekao ide i nije promenjeno.

Zanimljivo je da si skoro istetovirao Caneta (Partibrejkers), Koju (Disciplina kičme) i Milana Mladenovića (EKV)…

-Koja mi je pre deset godina dao pohvale za moj rep na engleskom, a danas kad bi me video  možda me baš i ne bi pohvalio. Inače, kad sam bio mali zvali su me mali Koja, jer sam ličio na njega, imao sam  sličnu frizuru. A što se tiče Caneta, jedan od najlepših događaja u životu mi je što sam se našao u knjizi o Partibrejkersima “Sloboda ili ništa”. Poslednji pasos u knjizi je o mom susretu sa Canetom, i meni je to vrhunac. To je nešto što potapa sve te predrasude o meni, jer Cane koji je najveći intelektualac koga sam upoznao,  bio je šokiran kada je video tetovažu, pet minuta nije mogao da izgovori ništa. Posle svega šta je on radio i doživeo, dolazim  mu ja sa  njegovom “slikom”. I baš je tada rekao da ta situacija puno govori o nama koliko smo spremni da u trenutku prihvatimo nečiju ljubav i da se otvorimo prema nekome koga ne poznajemo.

Bratislav Nikolić

Psihodrama kod Dr Potkonjaka

Psihodrama kod Dr Dušana Potkonjaka jedna je od najbolje čuvanih tajni u Beogradu. Ova rečenica jeste kliše, ali jednostavno je tako

Bratislav Nikolić

Potkonjak je psihijatar i terapeut koji je krajem osamdesetih preneo psihodramu u Srbiju. Iako već dvadesetak godina živi u Londonu, Dušan redovno dolazi u Beograd tri puta godišnje po par nedelja, gde sve svoje slobodno vreme koristi za psihodramski rad.

Psihodrama je akcioni metod grupne psihoterapije koja koristi elemente pozorišta. U psihodramskoj seansi prvo se prati grupni tok, komunikacija između članova grupe. Cilj je da se poveća spontanost i kreativnost. Kasnije članovi grupe koji su motivisani, na improvizovanoj sceni istražuju svoje životne događaje i važne međuljudske odnose. Član grupe čija se životna situacija istražuje, zove se protagonista i on bira ljude iz grupe koji će igrati njemu bitne osobe. Na sceni protagonista menja uloge sa važnim ličnostima iz svog života. To je ukratko opis nečega što je  Jakob Levi Moreno utemeljio još tridesetih godina proškog veka.

Potkonjaka sam otkrio prvi put posle bombardovanja na preporuku jednog mog drugara bivšeg psihodramatičara. I odmah sam se primio na Dušanov način rada i njegovu harizmu. Od tada pa do danas, skoro da nisam propuštao nijedan ciklus, u stvari jesam, ali to je bilo samo nekoliko puta kada sam bio ljut na Dušana zbog nekih naših neslaganja i razmirica. Ekipa koja dolazi na grupe je šarolika, i dosta se promenila od te ’99 godine. Iz tadašnje grupe ostali smo samo još jedan lik koji je dolazio i nekoliko godina pre mene i ja. Malo mi fale nekadašnji članovi, ali to je normalna nostalgija za mojim počecima tamo.

Na Dušanovim grupama upoznao sam neke od najzanimljivijih i najkvalitetnijih ljudi i doživeo sam fascinantna iskustva koja su uticala na moj duh i um. Najčešće su to mladi ljudi (uvek ima i poneko stariji) koji studiraju psihologiju ili medicinu, ili su već završili te fakultete i žele da se bave profesionalno psihodramom. Mada, ima i „najobičnih ljudi“, takozvanih „civila“, koji dolaze samo zbog sopstvenog iskustva. I ja sam među njima. Koliko god to elitistički i pretenciozno zvučalo, tamo se uglavnom pojavljuju obrazovani ljudi, bez obzira na godište, koji žele da menjaju sebe na bolje i u takvom društvu je nemoguće osećati se loše.

Onom ko nije doživeo i video psihodramu kod Dr Potkonjaka teško je opisati kakva je to atmosfera i koliko sve vrca od dobre energije, ideja i duha. Dušan je neverovatno posvećen psihodrami, to je čovek koji maksimalno troši sebe dok radi. Ljudi to prepoznaju i zato ga toliko vole i poštuju. Nije ni on čovek bez mana (provereno), ali je definitivno neko ko ume da napravi sjajnu grupnu energiju kao retko koji psihoterapeut. Kod njega se igra, smeje, plače, ponekad i svađa, ali sve pršti od života. Broj ljudi koji dođe na jednu grupu kreće se od 15 do 30 (nekada i preko 40!), i ubedljivo najviše ima žena, koje očigledno vole da se bave sobom mnogo više nego muška populacija. Fenomenalan je osećaj kad si okružen sa toliko dama i to na takvom posebnom mestu.

I nemu tu nikakve misterije, niti je u pitanju nekakva sektaški zatvorena priča. Sve je prilično otvoreno. Ko god poželi, a da je pritom dobronameran, može da dođe i vidi o čemu se radi. Psihodramu kod Dušana i dešavanja na njoj veoma je teško opisati rečima. Mora da se doživi. To je nešto kao dinamična sedeljka ili kućna zabava sa finim svetom posle koje se osećaš privilegovano što si joj prisustvovao. I naravno da se psihodrama ne dopadne svakom i naravno da nije baš uvek zanimljivo. Ali meni je definitivno obeležila jedan dobar deo života. Dušane, hvala.

Užasan dan u Solunu

Polovina devedesetih godina, zima,  sedimo kod Igora u Bloku 28, nedođija kod FDU-a.  Priča se o politici, Slobi, o muzičarima koji se drogiraju, klasične teme...  A onda Goran inspirisan alkoholom započinje priču:

„Išli smo u Solun prošle godine u junu, moj kum i ja, da kupimo neke auto-delove. Stižemo u hotel oko 10 ujutro, i zamole nas na recepciji da ostavimo stvari i da se vratimo posle 12, dok se ne sredi naša soba. I krenemo polako da se šetkamo po gradu, kad nas posle par stotina metara zaustavi neki neugledni lik i na lošem engleskom počinje da nam nešto objašnjava. Provalimo da je čovek naš i pređemo na srpski, a on sav uzbuđen priča kako je imao sudar pre pet minuta sa nekim čovekom  iz Izraela. Moli nas da Izraelcu prevedemo da je spreman da se nagodi, da mu nadoknadi štetu od 200 evra, samo da ovaj ne zove policiju.

Elegantni Izraelac stoji nadrkan desetak metara od nas, mi mu prilazimo, upoznajemo se, i iznosimo mu ponudu.  On odmah pristaje, promenivši raspoloženje u trenutku, sve vreme pričajući kako gotivi Srbe i da zbog toga neće da zove  muriju. Naš čovek, ispostaviće se da je iz Leskovca, sav presrećan, nudi nam da sve nas zajedno odvede na piće. Izraelac pristaje, hoćemo i mi jer se inače dosađujemo, i krećemo sva četvorica ka nekom kafiću blizu mora. Leskovčanin, koji nam deluje kao umereni ljakse, naručuje turu piva i svi smo dobro raspoloženi.

Uglavnom pričamo sa Izraelcem, zgotivismo čoveka momentalno, jer za razliku od ovog našeg lika,  deluje kao šmeker sa stilom i obrazovanjem. Takođe, poznaje Beograd i mnogo toga vezano za političku situaciju kod nas. Priča nam kako u Tel Avivu radi kao direktor predstavništva za Sony, i kako je došao u Solun sa suprugom zbog abortusa jer  u njegovoj zemlji to nije legalno. Supruga je trenutno na nekoj privatnoj klinici u Solunu, ali on je u problemu jer je u Grčkoj baš taj dan državni praznik, banke ne rade, on mora da plati doktora, a nema kod sebe keš već samo kartice koje nam pokazuje.

 Za to vreme Leskovčanin se vrpolji i kaže nam na srpskom da su njih dvojica nakon sudara, dok su se raspravljali, otišli do neke zlatare i da je Izraelac ponudio vlasniku zlatan sat po ceni od hiljadu i po maraka, ali da ga je ovaj odbio. Leskovčanin nas moli da pitamo Izraelca da li hoće njemu da proda sat za 1.300 maraka. I ako uspemo da ga nagovorimo, kako kaže,  on će nas častiti obojicu sa po 100 maraka. Pritom naručuje novu turu pića.

Moj kum i ja se pogledasmo, i kao, što da ne, to je dobra ideja, zaradićemo pare bez ikakvog truda od ovog mutnog tipa iz Srbije. Već nas je lagano omamilo pivo, sa Izraelcem smo se već uortačili, i  pitamo ga da li bi pristao da proda sat Leskovčaninu. On se snebiva, razmišlja, ali ipak pristaje jer mu hitno treba keš. Leskovčanin oduševljen, vadi neke marke i „švajcarce“, međutim, Izraelac traži da sve bude u markama. Ovaj naš malo negoduje, ali ipak rešava da ode i negde zameni pare.

Za to vreme, već pijemo treće pivo, i ostajemo sami nas trojica, Izraelac, moj kum i ja. Relaksirana atmosfera, čekamo Leskovčanina da se vrati. Međutim, prolazi već oko 20 minuta, ovoga još nema, a Izrealac se unervozio. „Momci, u frci sam, moram hitno do doktora da platim abortus, nemam nikakvog keša kod sebe, a ovog još nema. Možete li da mi date koliko imate para kod sebe, a ja ću vam ostaviti svoj zlatan sat kao zalog dok se ne vratim, a to je za bukvalno 15 minuta. Taman će do tada i ovaj da stigne“, pita nas već pomalo nervozan stranac.

Čovek nam je drag, vidi se da je pristojan i da generalno ima love, ali eto, sticajem okolnosti je u frci, i ajde da mu pomognemo, razmišljali smo. Na kraju krajeva, kod nas će biti sat koji dosta vredi, tako da nema šta da brinemo. Pogledasmo u novčanike, imali smo zajedno  nešto oko 1.200 maraka i  dadosmo mu svu lovu. On skine sat sa ruke, i stavi meni u džep od košulje. Zahvali nam se do neba i reče: „Stižem za petnaestak minuta najkasnije“.

Sad smo ostali sami kum i ja, i to već blago pripiti. Prošlo je sigurno bar sat vremena od kako smo seli u kafić. I tako, opušteno ćaskamo, i čekamo ovu dvojicu da se vrate. Prolazi, 10,  pa 20 minuta, pola sata... Počinje da nas hvata nervoza, nema ni Leskovčanina, ni Izraelca. Još 10 minuta prolazi, i kum mi kaže: „Daj da pogledamo taj sat, ako se ovi ne pojave uskoro, da odemo i da ga tapnemo, sigurno vredi  bar 2.000 maraka“. I ja izvadim sat iz džepa košulje, a ono plastični sat, lažnjak, koji može na „zelenjaku“ da se kupi za 200 dinara. Sedeli smo zblanuti i izgubljeni još neko vreme, bez prebijene banke. Ova dvojica se naravno nisu više pojavili. Eto.“

U dahu sam odslušao priču, i bio sam u fazonu, jbt, kakva majstorska prevara. Ti likovi su istovremeno i glumci i psiholozi i prevaranti,  i besprekorno su odradili svoje uloge. Lako je reći: „ja im nikad ne bi dao pare“, ali ne možeš da znaš šta ćeš uraditi u određenim okolnostima.