šminker: мај 2014

среда, 28. мај 2014.

Intervjui rađeni za sajt B92 i S Media portal

субота, 24. мај 2014.

Dr Iggy – kralj domaćeg densa

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u časopisu „Fame“, 2008.)

"U nekoj teretani na Bulbuderu, tamo '91 godine, upoznao sam tipa po imenu Sveta. I tako dok smo vežbali, u neobaveznoj priči, ja sam mu izrecitovao neki svoj tekst, njemu se to dopalo, i predložio mi je da odemo i snimimo pesmu. Tad smo slušali Euro-beat muziku, Dr. Alban, 2 Unlimited, Snap... Tako je sve počelo. Na muziku pesme „Rhythm Is a Dancer“ od Snap-a, ja sam odrepovao nešto, i tu je prste umešao moj kompozitor Zlaja FMB (koji je radio sve moje pesme). On je tu nešto još odsvirao, da ne bude da je totalno maznuta matrica... I ispala je pesma ''Zašto ja?''. Prva moja demo stvar. Pesma se puštala na tadašnjem Studiju B, u emisiji Teenage TV, koju je vodila tada jako mlada Ivon Jafali. To se vrtelo tamo, i ja sam terao moje prijatelje i rođake da glasaju, da šalju pisma, i to je bilo nedeljama prva stvar na top-listi. Tada sam imao malo dužu kosu, „princ Valijant“ frizuru, bio sam sladak klinac, i devojke su se masovno ložile.

Tek par godina kasnije su došle ostale stvari. Moj producent Zlaja je '94 godine živeo na Medaku, i jednom je u trolejbusu broj 29 video neku devojku, svidela mu se i počeo je da zvižduće neku melodiju, i onda kad je došao kući snimio je to na kasetofon, i uspeli smo da tu melodiju snimimo u studiju. To je bila stvar ''Oči boje duge''. Onda sam našao sponzora koji mi je finansirao album ( to je bio ćale od mog ortaka), ja sam mu vrlo brzo vratio sve pare, jer sve je krenulo ka astronomskim visinama... Album ''Oči boje duge'' je izdao ITV Melomarket, i to se prodavalo ''ludački''. Imali smo neki dogovor da dobijam pola marke za svaku kasetu, i jednu marku za CD. Trebao sam da dobijem po nekoj mojoj proceni oko 200 hiljada maraka, a ja sam dobio nekih desetak hiljada ... U svakom slučaju, čim je izašla ''Oči boje duge'' postala je hit, i dan danas je legendarna, i dan- danas se traži...

Tekstove nisam ja pisao, ali su imali veze sa mnom, dosta tih pesama su bile autobiografske. Sve se jako brzo dešavalo, ja tada nisam bio svestan, a ni spreman za svu tu popularnost. Nisam znao ni kako da se ponašam, ni šta da radim, sve me je to dočekalo jako nespremnog, bio sam jako mlad. Onda je '95 godine usledilo gostovanje na Cecinom koncertu, u hali Pionir, pred 10 hiljada ljudi. To je bilo neverovatno, tigar je bio u kavezu na bini, fenomenalna atmosfera, fenomenalna scenografija, mnogo novca je tu bilo uloženo... Arkan je bio živ, stajao je iza nje. Nisam imao tremu, jer sam već pre toga nastupao sa Džejom po velikim halama u čitavoj zemlji, tako da mi je sve to bilo normalno... Ali, ja nikad nisam bio ''narodnjak'' i ako smo stalno bii povezivani sa njima. Mi smo bili pioniri u toj takozvanoj dens muzici, Funky G, Đogani, Moby Dick, Tap 011. Međutim, nije bilo prostora za nas na televizijama. Nije bilo emisija sa zabavnom muzikom. Bila je ta televizija „Palma“ koja je puštala narodnjake, i oni su nam dali da se pojavljujemo. Jednostavno, takva su vremena bila.

Ali, ja sa narodnjacima nikad nisam koketirao, i moja muzika nema nikakve veze sa tim, osim što imam dosta prijatelja među ljudima na estradi. Možda bi sa Džejom napravio neki duet, jer mi je on jako dobar drug, ali otom- potom. U tom periodu sam stvarno žestoko zarađivao, ali nedovoljno u odnosu na današnje vreme kako ljudi zarađuju. Danas su drugačije cene, drugačija je postavka svega. Tada je bila plata 20 maraka, i tad kad ti nekom kažeš da si uzeo za nastup 500 maraka, on se hvata za glavu, ali to je, na primer, vredelo 2 hiljade maraka. Ja nisam naplatio dovoljno, kad pogledam koliko ljudi zarađuju danas na mega-hitovima. Ja ni u ludilu nisam mogao da zaradim taj novac. A toliko sam bio popularan, da sam pevao svaki dan u nedelji: ponedeljak,utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja. I tako bez prestanka mesecima. Moraš da budeš mnogo velika zvezda, da si mnogo jak, da imaš neviđene hitove, pa da možeš da pevaš svaki dan po diskotekama. Evo, zakaži danas tezgu nekome u ponedeljak, utorak... Neće doći niko.

To su bila luda vremena. Ja sam trošio na gluposti pare, kupio sam jahtu koja je bila žestoko skupa, koja je trošila 50 litara na sat. I iživljavanja na moru je bilo... Ali, ja nisam uopšte u tom fazonu, ja sam dosta skroman tip, i vaspitavan sam u potpuno drugačijem duhu, to je za mene bilo sve novo. A nisam imao pametnog savetnika, bio sam nezreo sa svojih 24 godine. Da mi je neko tad rekao kako i šta treba, ja bih danas imao četiri-pet stanova u Beogradu, i završio bih posao za sva vremena. Ja na žalost nisam uspeo da se snađem. Nešto je ostalo, doduše, ali to je vrlo,vrlo malo. Bio sam jako popularan među devojkama, dolazile su kod mene kući da se slikaju, tražile autograme... Ali, nisam vaspitavan tako da to zloupotrebljavam. Međutim, kad mi se neka devojka sviđala, sa njom sam bio u vezi, i tu je bilo sve kako treba. Ja imam specifičan ukus, mnogo toga mora da se poklopi da bi mi se neko dopao.

To je bilo grozno vreme, beda, male plate... Ali ta muzika je bila nešto najbolje što je ostalo iz tog vremena. Nas su povezivali da smo režimski pevači, ali ne znam zbog čega. Meni lično niko iz tadašnje vlasti nije ništa pomogao, niti mi je dao nekakve pare, ja apsolutno nikakve veze nisam imao sa njima. Mi smo bili prepušteni sami sebi. Znam da me mnogi iz tih takozvanih urbanih krugova doživljavaju kao simbola devedesetih godina u Srbiji. Na primer, jako su me povredili ljudi sa TV B92. Trebalo je da igram fudbal sa mojim drugarima Dekijem Pantelićem i Andrejom Kujundžićem, u emisiji FK Tehničari, koja je išla na toj televiziji. Deki je ''devedesetdvojci'' poslao spisak igrača koji će igrati, i oni su mu rekli da moje ime briše sa spiska, jer je meni zabranjeno da se pojavim na B92. Mene je to dosta zabolelo, jer ja nisam nikog ubio, pokrao, uneredio, unakazio... I oni nemaju apsolutno nikakvog razloga da se tako ponašaju.

Marija Milošević je devedesetih držala „Košavu“, i puštala je moje pesme, ali nije puštala samo moje, puštala je sve što je bilo aktuelno u to vreme. Niti sam se družio sa Marijom, niti sa Markom. Ja prosto nisam bio njihov nivo, imao sam suviše malo para da bi se oni družili sa mnom. Znao sam ih lično, upoznao sam ih na nekim manifestacijama radija „Košava“, ali tu nisam bio samo ja, bili su i razni drugi pevači, glumci... A, to što neki misle da sam ja simbol devedesetih, ok, ja se ponosim time. Ja sam obeležio jedno vreme. Kriminalci su u to vreme bili svuda oko nas, ne samo oko mene. Oni su držali većinu diskoteka gde smo nastupali, i nismo mogli da ih se oslobodimo. Ali, ja se sa njima nisam ni družio, ni pio piće, niti bilo šta. Ja sam imao svoju ekipu sa kojom sam se viđao, a ti momci nisu kriminalci. Moji tekstovi su ljubavni, i na osnovu toga se može videti da sam ja emotivan čovek.

Mislim da niko nije imao više nastupa od mene u tom periodu. Nastupao sam oko 1200 puta, a računaj da pet godina ništa nisam radio. (Mlađi brat mi je pre par godina umro od raka, i za sve vreme njegove bolesti se nigde nisam pojavljivao.) Mnogo sam putovao, mnogo sam radio... Sve te zemlje zapadne Evrope sam prešao uzduž i popreko. Imam kod kuće spisak svih diskoteka gde sam pevao po svetu i koliko sam para zarađivao. I to je cifra nenormalna. Ali, sad se pitam :'' Iggy, gde su ti te pare?''. Poslednji moj nastup je bio letos na Adi Ciganliji, u jednom klubu, bilo je oko hiljadu ljudi. Baš na tom koncertu, ispred bine je bio neki mali -verovatno pijan- klanjao mi se sve vreme! Kaže mi koleginica iz grupe: ''Iggy, vidi ovaj ti se klanja!''. Šta da kažem? To su neke situacije koje će današnji pevači teško doživeti. Ja sam mnogo puta u životu doživeo izlive takve histerije i euforije kakve mnogi ne mogu ni da sanjaju. Evo, bas smo skoro bili u Makedoniji, na samoj granici sa Kosovom, neka mala diskotekica na otvorenom, neko selo. Pitam gazdu: '' Je l', zna neko za mene ovde?''. Kaže on: ''Sad ćeš da vidiš...'' I dok smo mi sedeli u kancelariji i večerali, posle sat vremena u diskoteci ''ludnica'', 500 ljudi... Nastup je bio ludilo, svi su skakali, pevali, tražili pesme na bis. Nisam mogao da verujem! Ajde autogrami, ajde slikanje... Bio sam presrećan, i to nikad neću zaboraviti. Ja sam nešto potpuno iskreno, pošteno, i to ljudi osete.

Ljudi mi prilaze, svi me znaju. Kad trčim na Adi (ja sam sa Banovog brda, pa mi je blizu), bar desetak puta čujem kako komentarišu: ''Evo ga, Dr . Iggy!''. Inače, ja sam završio školu za fudbaskog trenera, i radio sam u nekim nižerazrednim klubovima, ali u fudbalu je prava mafija, tako da ću se ipak ponovo posvetiti muzici. Najvažniji nastup u životu mi je bio solistički koncert 22.novembra, na moj rođendan, u Sava centru. Četiri hiljade ljudi je đuskalo i pevalo sa mnom sve vreme. Znali su sve pesme od A do Š. Gosti su mi bili Duck i Funky G. Bilo je fenomenalno. Čak je bilo direktno uključenje na televiziji „Pink“, kao da igra reprezentacija. Sad me više niko ni ne zove sa „Pinka“, umesto da me pozovu u neku emisiju, pa da me pitaju: ''Gde si Iggy, gde si bio, što te nema..''. Ali, ja neću nikog da molim, ako me pozovu, pozovu.

Od novije muzike sviđa mi se ovaj moderan dens, Yves Larock. Kod nas Beogradski sindikat, i ako to nije moj fazon.Volim Đusa, Ilu, CYA-u ... Sa Đusom, koji mi je dobar drugar, možda i napravim neku stvar, nek se spremi. Prvi i osnovni razlog zašto se dens muzika iz devedesetih danas vraća je nedostatak kvalitetne zabavne muzike. Ali, mi nemamo nikakav pristup televizijama, oni nas gledaju kao režimske pevače iz devedesetih. Evo, ova pevanja na Trgu za Novu godinu. Stalno se isti ljudi pojavljuju, sve članovi i simpatizeri Demokratske stranke. Zašto nas nikada ne pozovu? Zašto ne postave jednu binu ''devedesete'', i da gradske vlasti nama debelo plate, kao što plaćaju drugima. Ali, ja ću dokazati njima, ponovo ću postati popularan i biću ponovo najači, pa da vidimo šta će onda grad i država da kažu na to.

Do naroda će uvek doći dobre pesme. I evo sad klinci od 16,17 godina, slušaju i tehno, trens, narodnjake... Ali, kažu mi da naš dens iz devedesetih nikad ne može da im dosadi. To je za mene najveći kompliment. Tu su „Dobar, loš, zao“, Baki B3, Ivan Gavrilović, grupa „Energija“... Imali smo nekoliko zajedničkih žurki prošle godine, ali ja sam shvatio da mogu da radim sam. Sad sam uradio remix „Oči boje duge“, i plan mi je da se malo krene u promociju Best Off-a, koji upravo izlazi u Srbiji. Do Nove godine planiram da izbacim potpuno novu pesmu , još ne znam u kom će fazonu biti. Verovatno će biti neki spoj ovog modernog hause fazona i onog densa od pre petnest godina. Na proleće bi trebalo da se pojavi novi album, i obećao sam ljudima da ću napraviti jednu pesmu koja će biti kao iz devedesetih. Rekao sam mom kompozitoru, da sedne i zamisli kao da je u devedesetim, i napravi stvar potpuno u tom fazonu, Euro -dance klasičan. "

петак, 23. мај 2014.

Miodrag Ilić - Mile Bas ("Južni vetar")

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u časopisu „Fame“ 2008.)

Najveći folk hitmejker na ovim prostorima Miodrag Ilić, poznat kao Mile Bas, otkrio je kako su njegovi hitovi spajali sukobljene strane na ratištu u Bosni i zašto se, i pored činjenice da je pesme prodavao u milionskim tiražima, i dalje smatra najvećim estradnim negativcem i čovekom koji je uvezao iranski melos.

„ Ja sam '77 godine došao u Beograd. Prvo sam počeo sam da sviram kod Ace Stepića, i to je trajalo četiri godine. U toku angažmana kod njega, ja sam paralelno svirao kao studijski muzičar. Bio sam u studijskom ansamblu Košutnjak, a onda kad su sazrele neke stvari, počeo sam da razmišljam da napravim nešto na estradi. One godine kad je Tito umro, nije se ništa radilo jako dugo, oko šest- sedam meseci sigurno. Muzičari su po Beogradu skapavali od gladi. Te godine sam snimio prvi singl, na kojem sam ja pevao, i tada se prvi put pojavilo ime ansambla „Južni vetar“.

To je više jedna sudbinska stvar. Uz božiju pomoć, ja sam na pravi način pratio ono šta se kasnije dešavalo. Da ne dozvolim da me prvi uspesi povedu ka alkoholu, drogama... Ali preterao sam u jednom drugom smislu, preterao sam sa radom, što je imalo za posledicu da sam u 38 godini doživeo infarkt. Od nespavanja, od cigareta... Krenuli su prvi uspesi sa pevačima, krenulo je nešto što je sad istorija, legenda i mit. Ta priča oko „Južnog vetra“ otišla je svojim nekim putevima, čak mimo moje kontrole. Imao sam tu sreću da me je narod na ovim prostorima jako voleo, a da su mediji – kojima nisam dozvolio da me kontrolišu- svi listom bili okrenuti protiv mene. Mnogo je bilo ružnih napisa i članaka. Ja sam u ono vreme, osamdesetih godina bio totalna negacija televizije i uopšte medija. Ako mene neko ne voli, ne volim ni ja njega. Takav sam čovek. Jedna moja prijateljica, pokojna novinarka, izjavila je jednom:'' Zašto taj čovek ne želi javno da trijumfuje?''.

Ja sam još '78-'79 dobijao nagrade od Radio Beograda za pesme sa pokojnim Dušanom Kostićem i Merimom Njegomir (tada Kurtiš). To su bile najslušanije pesme na programima Radio Beograda, ali ja tada nisam imao šta da jedem. Bukvalno sam gladovao sa svojom porodicom. Onda sam shvatio da neki ljudi od kojih sam u autorskom smislu mnogo bolji, žive u izobilju.Oni su bili praktični, gledali su šta narod želi. Kad sam to uvideo, onda su počele stvari da se menjaju, ja sam imao šta da jedem, a mogao sam i da razmišljam da kupim svoj stan. Napravio sam najveću karijeru ikada na balkanskim prostorima, kad se uzme sve što je vezano za diskografiju i estradu. Najveći tiraž, najpopularniji pevači, najveće posete na koncertima... Sve to pripada meni! Niko nikada, ni pre mene, ni posle mene nije to napravio. Evo jedan klasičan primer. Bregović je sa „Bijelim dugmetom“ svakih dve-tri godine snimao po jednu ploču, koja bi se prodavala u tiražu od oko 200-300 hiljada primeraka. A ja sam svake godine izbacivao četiri-pet ploča od kojih se svaka prodavala u 400 hiljada. Pritom, Bregović je tada bio najpopularniji, svuda ga je bilo, mediji su ga voleli, dok su mene svuda zabranjivali. Zato što nisam hteo da se stavim ni pod čiju kontrolu.

Krenuli su bili jako ružni napisi o meni. Kao, on je zaradio brdo para plagirajući tursku muziku. Ali, niko nikad to nije dokazao. Jedna od najboljih naših narodnih pesama ''Kad bi znao kako čeznem'' koju peva Dragana Mirković, kada se pojavila, proglašena je za turcizam. Toliko je daleko to išlo, da ja nisam mogao da reklamiram njen album na TV Beograd. Da bi sad ti isti ljudi koji su zabranjivali, izjavljivali da je to najlepša novomponovana pesma svih vremena. Kako su rasli tiraži tada, tako je rasla i ostrašćenost protiv nas. „Južni vetar“ je imao originalan zvuk. Kad sam počeo da radim, imao sam jednu klavijaturu ''Juno 60'', i ispostavilo se da je ta klavijatura imala sve one boje koje su postale legrendarne boje "Južnog vetra". Ja sam prvi čovek koji je u Jugoslaviji ubacio ritam mašinu, čak i pre rokera. Malo ljudi to zna. Jedan od prvih naših hitova je bila pesma '' Sačuvaj tajnu '' od Duška Kostića. I onda je krenulo polako sve ostalo. Sinan Sakić, prva ploča, dve hiljade primeraka, za „Diskos“ iz Aleksandrovca. Sećam se, da su moji neki prijatelji muzičari bili šokirani kad su čuli Sinana. Rekli su :''Jao, šta ti je ovo?''. A ja sam se čudio kako oni ne vide ono što ja vidim, ono šta ja čujem.

U početku se ništa nije dešavalo, a onda je posle šest meseci firma „Univerzal“ iz Tuzle tražila od „Diskosa“ pet hiljada Sinanovih kaseta. Nastala je uzbuna. „Diskos“ je brzo to odštampao, i to je rasprodato za jedan-dva dana. Na kraju, ta ploča je prodata u 70 hiljada. I tako je krenulo ludilo. Ja sam sve vreme u stvari bio mnogo jaka politička poruka. Nikad se nije znalo ko je u stvari naša najveća publika. Da li Srbi, da li Muslimani, da li Bugari, da li Makedonci... Čak imamo fanove u Hrvatskoj i Mađarskoj. Ima i onih tužnih anegdota iz rata u Bosni i Hrvatskoj. Pucaju jedni na druge, a jedni i drugi pevaju pesme od Šemse i od Sinana. To je strašno. Ja tvrdim da je Šemsa Suljaković najtiražnija pevačica svih vremena. To je jedina pevačica koja je prodala zvanično preko milion albuma ''Pristajem na sve'', gde se nalazi pesma '' Što me pitaš kako živim''. Ta pesma je najveći kafanski hit na Balkanu. To je pesma koja je postala sastavni deo repertora svih pevača.

Tvrdim da je Sinan Sakić najtiražniji pevač svih vremena. Na primer, ploča ''Reci sve želje'' je prodata u 300 hiljada primeraka u jednom mesecu! On je imao pregršt hitova: ''Otkad sam se rodio''', '' Sudbina me na put šalje'', ''Evo me drugovi'', '' Hajmo dalje moja tugo'', ne mogu da nabrojim... Pa, ja sam sa Sinanom snimio 18 ploča! Neka neko kaže da „Južni vetar“ nije najtiražniji orkestar na prostoru celog Balkana. Neka mi neko kaže da ja nisam najtiražniji kompozitor svih vremena, jer sam sve te pesme ja napravio. Rekord stadiona „Tašmajdan“ takođe drži „Južni vetar“. Mi smo imali 18 i po hiljada prodatih karata '86 godine. Bilo je tamo preko pedesetak policajaca sa vučjacima. Sve je bilo slomljeno, maltene je počeo da puca stadion, jer sigurno je bilo preko 20 hiljada ljudi. Ja sam se plašio da se nešto strašno ne desi. To je bila jedina turneja sa čuvenom petorkom: Šemsa, Sinan, Dragana, Mile Kitić i Kemal Malovčić.

Ja sam malo namćor po prirodi, i to mi fanovi zameraju. Pevači su posle odlazili svojim putem. Ali nikad se nisam ni sa kim posvađao. Nisam bio na Sinanovom koncertu sad na Tašu. Nisam hteo da idem. Sinan Sakić je čovek u koga sam jedino ja svih ovih godina verovao. I mnogo puta sam svoja leđa podmetnuo zbog njega i nikad nisam zažalio. On je deo mog bića, mog stvaralaštva, moje karijere. On je živeo u mojoj kući, spavao, jeo, pio... To je trajalo praktično preko 20 godina. Međutim, on oko sebe ima neke savetnike, koji misle da mu je u interesu da ga odvoje od mene. Ja tu ne mogu ništa. Dragana ponekad svrati. Šemsa je posle rata prvo došla kod mene, ali dešavale su se neke stvari... Trenutno ne želim da se čujem sa Šemsom. Ja nikada ni jednu lošu reč o njoj nisam rekao, ona je bila svetinja u mojoj kući, ona je znala gde je ključ od moje kuće, od moje kase... Ona mi je bila više od sestre. A onda je došlo vreme rata, pa sam ja čuo neke stvari, ovo, ono... Malo sam sagoreo. Ja sam lojalan prijatelj, i ako mi se ne uzvrati istom merom, ja sagorim i onda mi nije važno više. Šemsa ne propušta priliku kad gostuje u medijima, da mi ne uputi poziv da napravimo neki koncert. Ali kažem, možda sam namćor, ali kad sagorim nešto , onda mi više nije važno.

Što se tiče tog velikog povratničkog koncerta „Južnog vetra“, postoji inicijativa već duže vreme od strane pevača. I ja sam siguran da ta čuvena petorka i orkestar „Južnog vetra“, kad bi napravili turneju na prostoru bivše Jugoslavije, da u sledećih 100 godina tako nešto niko ne bi mogao da ponovi. Da budem iskren, izbegavam da razmišljam o tome. Čoveka onda mogu da povuku emocije, neka razmišljanja na materijalnoj osnovi, što ja ne bih želeo. Ja taj koncert mogu da organizujem, ali nisam siguran da mogu sebe da nateram na to. Moj najveći uspeh u karijeri je što sam na ljudskoj osnovi uspeo da okupim pet najvećih zvezda u osamdesetim, i da svi budu dobri prijatelji, u celoj toj ekipi. I ono što je meni najvažnije što „Južni vetar“ okuplja sve nacije, vere... Cela ta euforija je trajala oko 10 godina, sve do početka rata. Ja sam radio i za Luisa dve ploče, između ostalog i pesmu '' Dunjo moja'' koja je urađena '89 godine, a tek posle devet godina je postala hit godine. Radio sam i Hanki Paldum jednu ploču, na kojoj se nalazi pesma '' Nema kajanja''. Sve se to desilo u trenucima kad je njena karijera počela da stagnira, i onda se sa tim albumom ponovo vratila. Kasnije smo trebali da radimo još jedan album, međutim, ništa tu nije bilo iz raznih razloga. Onda sam sve pesme namenjene Hanki, sticajem okolnosti dao Dragani Mirković.

Što se tiče Dragane, to je krenulo kada je ona došla u sukob sa njenim kompozitorom Novicom Uroševićem. Ona je inače tada bila pevačica lokalnog karaktera, Požarevac i okolina... Imala je 16 i po godina kad je došla kod mene. Najmanji tiraž koji sam imao sa njom je upravo prva ploča, i to je bilo 260 hiljada primeraka. I posle je bilo još četiri albuma. Jedan je prešao 500 hiljada, dva su prešla 400 hiljada, i jedan je prešao 300 hiljada.

Ceca Ražnjatović je moja prijateljica. Međutim, nikad nisam radio pesme za nju. Dogovarali smo se više puta oko saradnje, ali, na žalost ništa nije bilo. Balkan je jedan prostor, sve je to jedna muzika. Kad sam Kemala Malovčića naterao da u pesmi ''Okreće se kolo sreće'' otpeva neke deonice kao hodža, tu je bilo užasnih napada. Sve se pretvara u politiku, i ako je pesma ljubavna. Ljudi lupaju... Neka poslušaju staro srpsko pojanje, pa tu ima najviše turcizma! Evo, najnovije prozivanje je bilo od Braje, čuvenog kompozitora pod znacima navoda. On je rekao kako je „Južni vetar“ bio oličenje ružnih stvari u muzici. Tužno je da nas proziva čovek koji je grčke i turske pesme prearanžirao, prepravljao tekstove... Miroslav Ilić, sa kojim sam ja ranije bio jako dobar, dao je neki intervju uz erupciju ružnih reči na moj račun. Uporedio je mene i Pink. Kao, mi smo sve upropastili. A ja sam čovek koji je mnogo oštećen na račun Pinka. Oni su sa mojim pevačima stvorili sve ovo što sada šljašti i blješti. Ja poštujem Željka Mitrovića, ali on sa još par ljudi drži monopol. On je preko svojih pomagala Granda i City-ja stavio estradni biznis pod svoju kontrolu. Svaka im čast, ja im čestitam na tome.

Naša popularnost u Bugarskoj je počela kada je krenula piraterija nosača zvuka. I evo, sada nam non-stop pišu fanovi iz Bugarske. U stvari, kompletna piraterija na Balkanu je započeta piratizovanjem „Južnog vetra“. Inače, Bugari redovno emituju emisije „Južnog vetra“. Meni mnogi zameraju što sam radio sa nekim pevačima koji to ne zavređuju. Ali, ja nisam rođen u bogatstvu, nego sam naučio od početka da se borim, da zaradim za svaki dinar. I ja se ne stidim ni jedne pesme. Prozivaju me mnogi što sam radio album za Vendi. Meni je ona jako draga osoba, ja poštujem žene koje su samohrane majke, koje se bore kao lavice da prežive. Njen album bi ja ponudio nekome da presluša još jednom, pa da vidi da tu ima nekoliko fenomenalnih pesama. Zanimljivo je da su jednu pesmu sa tog albuma prozvali Legijina pesma. To je bilo baš u vreme kad je on uhapšen , i neko je rekao da je to pesma za njega. To naravno nema veze, ali bilo je tu nekih sličnosti .

Ja sam puno zakasnio sa sajtom , a u međuvremenu je postojalo već stotine foruma „Južnog vetra“ po svetu. Pre tri meseca smo napokon uradili sajt, i istovremeno smo pokrenuli svoj radio. I tu obaramo sve rekorde po poseti i slušanosti. Radio „Južni vetar“ je ubedljivo najslušanija radio stanica na internetu, u polovini Evrope. Gitarista „Južnog vetra“ Sava Bojić i ja radimo već dosta godina zajedno. On je kao mlad između ostalog svirao i u „Pop mašini“. Ja sam takođe imao rok bendove i tada sam mrzeo narodnu muziku. Slušao sam „Bitlse“. Ali kad želudac proradi, onda svaki čovek stane pred svršen čin. Morao sam kao mlad čovek da biram između ideala i između toga da kupim svoj prvi sako i prve farmerke. Kada sam otišao od kuće, vrlo rano sam počeo da sviram po hotelima i kafanama na moru. Svirao sam sa jako kvalitetnim orkestrima, koji su na početku programa svirali animir muziku, pa onda krenu starogradske i mađarske romanse. Kasnije je bilo i drugih stvari. Nije bilo lako, ali je sve to meni pomoglo da ja kao jako mlad steknem ime u ovoj zemlji.

Taj moj nadimak Mile Bas ja sam stvorio još pre „Južnog vetra“ , jer sam bio vrhunski instumentalista na basu. Mnogi će se iznenaditi, ali ja jako volim njujoršku hip hop scenu. Naravno, „Bitlsi“ su zauvek, Elvis... Čak mi se i Madona danas sviđa. Ponosim se time što sam zaradio, i ja sam krajem osamdesetih godina bio jako bogat čovek. Ako je čovek prebogat time što ima jednu kuću, jedan lokal, jedan propao brak iza sebe... Ako je to veliko bogatstvo, onda jesam bogat čovek. Međutim, ako stavim na prvo mesto da imam dvoje dece, koja su završila škole, onda smatram sebe jako bogatim čovekom. Postoje dvojica mojih kolega koji su čak više od mene zaradili, ali nisu sačuvali ništa. Jedan je notorni alkoholičar, a drugi je izgubio sve na kocki. Ja bih sada mogao da sedim sa šest ''riba'' u nekom kafiću u centru, ali ja nisam takav čovek. Mene to ne zanima. „

ĆIRILO – Njegova senka pravi hlad

Intervju sa Petrom Ilićem Ćirilom, napravljen 2007. godine za sajt B92, ali iz nekog razloga ga nisu objavili.
Autor: Bratislav Nikolić

Petar Ilić Ćirilo je jedan od onih autentičnih gradskih likova zbog kojih je Beograd veliki grad. Panker iz filma ''Nešto između'' danas je ''devedesetdvojkin'' reditelj dokumentarnih filmova, čovek čije ime obećava da ćemo gledati nešto potpuno drugačije, iščašeno i suludo. Ćirilo je poliglota sa ulice, koji dobro zna da sebe ne treba stavljati u kalupe i u određene ''fazone'', jer to ograničava i sputava slobodnu ličnost. Svi se sećaju serijala ''Predgrađe'', koje nas je nateralo da zavolimo periferiju, ali i da ponovo shvatimo gde živimo.

Tvoj otac je bio producent dokumentarnih filmova, ti se takođe baviš dokumentarcima, da li si kao klinac znao da ćeš raditi nešto slično?

-Pa ne znam ništa drugo da radim, kad bih znao da vodim kafić, ja bih vodio kafić. U stvari, sve je počelo kad su me našli na ulici da glumim u filmu ''Nešto između''. Videli su mene i moj tadašnji bend Berliner Strasse na televiziji, taj neki asistent me našao, bila je audicija i ja sam prošao. Bilo je fenomenalno, primio sam se na film, pa kako da se ne primim?! Bila je tu i ona holivudska glumica Caris Corfman, baš sam skoro čitao nešto o toj ribi. Nije baš zdrava, ali glumi i dalje, nešto joj je poremećen centar za pamćenje, pa ne može da zapamti tekst.

Tvoja uloga pankera u filmu ''Nešto između'' je postala kultna, i dan danas se po gradu prepričavaju scene u kojima se pojavljuješ. Za tu epizodu si dobio čak i nagradu u Nišu za debitanta godine. Kasnije si glumio u još par filmova.

-Glumio sam u ''Noć u kući moje majke'', pa u ''Šmekeru'' sa Žarkom Lauševićem, onda, u jednom filmu za holandsko tržište reditelja Rajka Radovića, i poslednji je ''Aporia'' Arisa Movsesijana.

Pored ''Predgrađa'' po kojem si najpoznatiji široj javnosti, poznat si i po video spotovima koje si režirao za razne bendove. Prvi spot si radio za Vladu Divljana, za pesmu „Rusija“, tu si i glumio. Kako je došlo do saradnje sa Divljanom?

-Vlada je tada bio u Australiji. U stvari, niko ga nije ni pitao ništa, takva je bila saradnja. Produkcija B92 je tada radila spotove, i ja sam želeo da radim spotove, i naše su se želje poklopile kao i tisuću puta do tada (smeh). Malo mi je žao što u tom spotu nije glumio Filip Gajić, pošto je bio mali budžet i onda sam morao ja da glumim. I bilo je jako naporno jer sam morao i da glumim i da režiram, to mi se baš nije dopalo. Posle tako nešto više nisam radio, mnogo je teško. Inače, Vlada je bio prezadovoljan, on nam se zahvaljivao kao: ''Hvala vam što je ta pesma ostala u sećanju, da se ne zaboravi.'' To je bilo povodom njegovog živog albuma, i ja sam u dogovoru sa tadašnjim direktorom marketinga B92 izabrao „Rusiju“, jer je bila poslednja na listi pesama na disku. U spotu se pojavljuje i Marina Seizović, voditeljka Dizanja na TV B92.

Iz nekih susreta sa tobom u poslednje vreme može da se primeti da se ''pališ'' na narodnjake. Nešto ti je tu zanimljivo. Ceca, Sinan, Šemsa, Ljuba Aličić... U fazonu si da obilaziš njihove koncerte. Šta te kod njih privlači?

-Snaga! Volim da vidim snagu bilo koju. Trebalo je da idem na Ljubu Aličića, ali je otkazao. Zvao sam ga da ga pitam zašto je otkazao (smeh). Ne znam, nemam pojma zašto idem na narodnjake. Što ih ne bi gledao, neće oni zauvek biti, a neću ni ja. Mislim, da se razumemo, ja ne volim narodnu muziku, i ne idem tamo zato što uživam u muzici, ali uživam u fenomenu. Radio bih spot za Cecu! Zanimljiv mi je taj sudar dve kulture na istom zadatku, to mi je haos! Snimao sam '96. Draganu Mirković, ali ne za spot, nego za novogodišnji program jedne televizije. To je bila ludilo saradnja, Dragana Mirković i ja, dva totalno različita sveta.

Da li planiraš da napraviš neki dokumentarac o toj sceni? Bilo bi zanimljivo videti kako ti to doživljavaš.

-Ne znam, možda bih pravio emisiju o Hanki Paldum. Možda bih napravio nešto i o Sinanovom životu, ne znam... Pravio sam emisiju o Arsenu Dediću koga privatno ne slušam, pa bih verovatno mogao i o Sinanu. Mada, malo je nezgodno da sediš u montaži i slušaš narodnu muziku. Nemam pojma, ako mi neko da da to radim, radiću, što da ne. Arsena Dedića sam super napravio, to je malo bilo zapostavljeno, jer nije bilo dovoljno reklamirano. Ali to je jedan fantastičan film u maniru zapadnih dokumentaraca tipa ''Čovek i karijera''. Tu se pojavljuju sve zvezde, Miki Jevremović, Gabi Novak, Sergej Trifunović, jaka imena, baš smo imali face u filmu, ali ja Arsena uopšte ne volim. Ja sam se tada bio zaprepastio koliko ljudi na ''devedesetdvojci'' voli Arsena, ali ja ga ne volim.

Da li si razmišljao da napraviš jednog dana igrani film? U kom fazonu bi to bilo?

-Ne znam, kad bih imao neki dobar scenario... Šta ja znam, sviđa mi se da radim nešto u fazonu kao ''Down by Low'' od Džarmuša, tako neki crno-beli film. Radili su baš Nikola Đuričko i Boris Milivojević jedan fenomenalan igrani film od pola sata, koji su sami režirali, fenomenalno slikan, nešto po Harmsu. Takve neke stvari bih i ja radio. Vrlo rado.

Koji su ti omiljeni filmovi i reditelji?

-Sem Pekinpo od američkih reditelja, a Andrej Tarkovski od reditelja iz Sovjetskog Saveza. Od naših sam voleo ''Neretvu'' Veljka Bulajića. Od dokumentarnih, šta ja znam, Simeon Sofer, njega baš gotivim, on je napravio sjajan film o američkom fudbalu. Sviđaju mi se neki BBC dokumentarci, pa Explorerovi. Bio je sad neki o Harley-Davidson motorima, to je fenomenalan film. Dobro, sad dokumentarni film može da napravi svako, ako uložiš dosta vremena. Na primer, književnica Edit Belzberg je režirala je odličan dokumentarni film o deci ulice u Bukureštu.

Kad smo kod ulice, ti si u Beogradu najpoznatiji kao popularna gradska faca. To se često stavlja uz tvoje ime. Luna Lu je čak u jednom svom intervjuu pre desetak godina rekla da si ti jedan od njenih najvećih heroja iz detinjstva.

-Pa dobro, ona je bila klinka tada, pa kad si klinac onda misliš da su mnoge pogrešne stvari prave stvari (smeh). Ne, ozbiljno, ne vidim ja to tako, kao nešto gotivno.

Ko su tvoji lični heroji? Pretpostavljam da je Elvis Prisli jedan od njih, bio si u njegovom rodnom gradu Tupelu, pa u Memfisu...

-Elvis Prisli naravno, on je čovek uticao na kulturu 20. i 21. veka. Uticao je na film, na Vima Vendersa, na Martina Skorsezea, na Kopolu, on je stvarno bio fenomenalan. Onda, razni kantri pevači, ne znam, razne face, trpim razne uticaje (smeh). A u Beogradu, Vlada Divljan svakako, pa onda Cveja hokejaš, pa neki golmani i fudbaleri iz kraja, pa fudbaleri sa Marakane. To kad sam bio klinac.

U poslednjih desetak godina dosta je pravljeno filmova o Novom Beogradu, i o nekoj periferiji, i ti si radio ta ''Predgrađa''. Kao da fali film o centru grada, o ekipama sa Vračara, na primer, o mestima kao što su dvorište Dadova tokom osamdesetih godina. I ti si tamo "visio". Bilo je tu raznih likova, npr. Sale Neimarac, Lazica, pokojni Stojke... To dvorište Dadova jeste bilo kao neko interno gradsko jezgro, a s druge strane bilo je i dosta droge, raznih ludila. Možda bi mogao da se napravi i neki film o tim ekipama i takvim mestima po centru? Da li bi radio nešto na tu temu?

-Brate moj, ja nekako imam tu nesreću da me dosta ljudi vezuje za ta blejanja, a mimo svog tog blejanja mora ponešto i da se uradi. A ljudi tako dobiju utisak o meni... Mislim, ja taj fazon nikad nisam voleo, a i mislim da je sve to precenjeno. Jednostavno, ako sam nešto tu voleo, voleo sam ribe koje su se pojavljivale, i dobro, skupi se dobra ekipa i sve to. I ima stvarno fora i nekad se te fore koriste u filmovima, i to je sve super. Ali mladi ljudi imaju tendenciju da to kapiraju kao ceo život, a to uopšte nije ceo život. To je nekako i zamka. Dvorište Dadova je specijalno bilo leglo narkomanije. Ali, imali su fazone, i onda kada si klinac, onda ti je to... Sad više nije tako, nove generacije sad nemaju ni tu tradiciju, ni ništa, ko se upropastio pogrešnim mitom taj se već upropastio. Oni odmah znaju da treba da imaju pare tako da ne razmišljaju mnogo.

Kao što sam ja bio heroj Luni Lu, tako su i meni neki likovi bili heroji kao, na primer, neki Tuta, jer sam video kako je brzo udario nekog tipa, ali to su neka merila vrednosti koja su mi sada strana. Mogao bi da se napravi film o tome, to je sve zanimljivo, ali ja se sad bavim drugim temama. Mislim, ako to neko dobro osmisli i dobro plati, ja ću to da radim, nema problema. Ali mene sad zanima da radim Izrael, Čečeniju, ratne ili poratne zone, to me još više interesuje.

Ko je napisao grafit na Vračaru ''Ćirilo je kompjuter'' ?

-To je devedesetih pisala jedna ekipa klinaca, s kojima sam se družio u to vreme. Kao, ja sam im rekao da pišu neke grafite, pa su se oni zajebavali i pisali to kao ''Ćiki je robot'' i takve stvari, to je bio neki fazon.

Jedno vreme si s nekim sličnim ekipama snimao kamerom dešavanja po kraju, blejanja po ćoškovima...

- Pa da, snimali smo par blejanja u kraju, i pošto je ta ekipa postala deo "Tehnokratije", onda su to oni puštali na njihovim rejvovima kao video radove. Jedan od tih klinaca je sada VJ za Cecu Ražnatović.

Kako ti izgleda Beograd posle 15 godina ludila? Šabani, kriminalci, polu-kriminalci... Dosta ih ima po gradu. Da li ti to smeta, ili ti je svejedno?

-Ma, nije mi ništa svejedno. Ali, dobro, od Slobinog vremena sad je mnogo bolje.

Što se tiče tih likova, uvek je to nekako bilo podeljeno. I onda devedesetih, ti nisi mogao da naiđeš na njih osim ako nisu neki klinci u proboju, pa slučajno nalete na tebe. To je bilo nezgodno. Ali generalno svako ima svoju publiku i slabo se meša. Ok je sa te neke strane, ne dolazi do prelivanja svetova, ja sam zagovornik toga.

Dosta putuješ, veliki deo tvojih dokumentaraca i emisija je snimljen van Srbije. U Rusiji si snimao žurku svetskih lidera, u Americi: Memfis, Tupelo, Nešvil... U Argentini, Buenos Ajres, priča o fami koja prati Maradonu. Gde ti je bilo najbolje?

-Svuda je dobro, najviše slika imam iz Argentine, četiri albuma. Mada odlazak u Argentinu nije bila neka moja specijalna želja, hteo sam da imam emisiju na španskom i nije trebala viza. Buenos Ajres je super, ima dosta fudbala, lepih devojaka, veliki, ogroman grad, može svašta loše da ti se desi. Ima dosta kriminala, ali je lep grad.

Pre desetak godina, živeo si u Danskoj oko 16 meseci, šta si sve radio tamo?

-Svašta sam radio, bio sam garderober u bosanskoj diskoteci, malo sam snimao za lokalnu televiziju, prodavao sam neke snimke dokumentarnim produkcijama, tu sam zaradio dosta para. Radio sam neke tri televizijske emisije, nešto o integracijama, pa nešto o danskim umetnicima srpskog porekla, pa kao neka paralela sa umetnicima odavde, i kako je Slobodan Milošević uticao na njihove živote.

Prvih šest meseci u Danskoj boravio si u izbegličkom kampu. Kakvo je bilo iskustvo?

-Meni je bilo zabavno, ali drugima nije baš bilo tako. Institucija političkog azila u Danskoj bila je takva da su vas stavljali u neke bivše kasarne ili sanatorijume, i stave vas sve zajedno, Albance, Somalijce, Srbe... Tamo dođeš, i onda te ispituju, ko si, šta si, razne fore. Ja sam korisno iskoristio vreme, učio sam jezike, pošto tamo nemaš šta drugo da radiš. Dobro, to nije pravi zatvor, pa da povremeno ne možeš da izađeš. Ali, pošto nemaš novca, a sve je skupo užasno, onda ti teško možeš da izađeš odatle osim ako nemaš neke dodatne izvore zarade, koje obično ne možeš da imaš, jer nemaš dozvolu za rad. Bilo je tu dosta kriminalaca koji su izašli iz zatvora, prekinuti su im procesi, pa ovo, pa ono. Tako da to jeste neka vrsta laganog zatvora. Družio sam se najviše sa Belorusima, ali i sa ostalima, od svakog možeš nešto da naučiš. Družio sam se i sa Arapima pomalo. Ali, najviše sa ljudima iz Istočne Evrope, sa njima se ipak najbolje razumemo. Bili su tu i neki OK momci bosanski Muslimani, bilo je i Albanaca iz Albanije i sa Kosova koji su OK, bilo je raznih.

Često pričaš o Rumuniji i Bukureštu. Snimao si neke stvari tamo.

- To volim, to volim! Šta ja znam, čak sam imao neki video rad Buenos Ajres-Bukurešt, ta veza. Kršten sam u Rumuniji, sviđa mi se ta zemlja, žešće je egzotična. Bio je Čaušesku, komunizam, pa evo sad ta sloboda, a s druge strane, imaju taj treći svet, kao u Bangladešu, deca ulice. Kontracepcija tamo nije bila dozvoljena, pa su sva neželjena deca rađana, sve to mi je zanimljivo. Mada, Vlada Arsenijević mi kaže: ''Tebi je sve to super na nivou ludog turiste-snimatelja, ali tim ljudima nije dobro''. Sad mi je malo dosadilo da snimam siromaštvo, voleo bih da snimam manekenke, neki sjaj, glamur... Čisto malo za promenu.

Pišeš li nešto?

-Ma, ne. Imao sam neku ideju da napišem o Danskoj neku knjigu, ali evo sad je Vlada Arsenijević iskoristio neke moje priče iz Danske za deo svoje knjige, tako da je to dovoljno.

Šta te zanima najviše na internetu? Kakve stvari tražiš?

-Šekspira. Razne stvari, ali između ostalog i Šekspira. Muziku uglavnom, sve živo.

Šta slušaš u poslednje vreme?

-Duran Duran! I Deftonse. Totalno sam promašio. Ovi sa Radija B92 mi kažu: ''Pa brate, je l' znaš kad smo mi njih puštali...'' Ali dobro, ja retko slušam Radio B92, tako da nisam čuo.

Šta ima novo kod tebe u Mirijevu?

- U Mirijevu, Šavija i Gaga (vođe navijača Crvene zvezde; prim.B.N.) i svi... Bili smo sad na utakmici, i tako, super je. Kao i uvek, Zvezda i Ceca, to su ti teme u Mirijevu. A jako je Mirijevo i u Zvezdi i kod Cece, tako da imamo čemu da se nadamo, da ćemo jednog dana mi biti jaki (smeh).