Dr Iggy – kralj domaćeg densa

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u časopisu „Fame“, 2008.)

"U nekoj teretani na Bulbuderu, tamo '91 godine, upoznao sam tipa po imenu Sveta. I tako dok smo vežbali, u neobaveznoj priči, ja sam mu izrecitovao neki svoj tekst, njemu se to dopalo, i predložio mi je da odemo i snimimo pesmu. Tad smo slušali Euro-beat muziku, Dr. Alban, 2 Unlimited, Snap... Tako je sve počelo. Na muziku pesme „Rhythm Is a Dancer“  od Snap-a,  ja sam odrepovao nešto, i tu je prste umešao moj  kompozitor Zlaja FMB (koji je radio sve moje pesme). On je tu nešto još odsvirao, da ne bude da je totalno maznuta matrica...  I ispala je pesma ''Zašto ja?''. Prva moja demo stvar.  Pesma se puštala na tadašnjem Studiju B, u emisiji Teenage TV, koju je vodila tada jako mlada Ivon Jafali. To se vrtelo tamo, i ja sam terao moje prijatelje i rođake da glasaju, da šalju pisma, i to je bilo nedeljama prva stvar na top-listi. Tada sam imao malo dužu kosu, „princ Valijant“  frizuru, bio sam sladak klinac, i devojke su se masovno ložile.

Tek par godina  kasnije su došle ostale stvari. Moj producent Zlaja je '94 godine živeo na Medaku, i jednom je u trolejbusu broj 29 video neku devojku, svidela mu se i počeo je da zvižduće neku melodiju, i onda kad je došao kući snimio je to na kasetofon, i uspeli smo da tu melodiju snimimo u studiju. To je bila stvar ''Oči boje duge''. Onda sam našao sponzora koji mi je finansirao album ( to je bio ćale od mog ortaka), ja sam mu vrlo brzo vratio sve pare, jer sve je krenulo ka astronomskim visinama...  Album ''Oči boje duge'' je izdao ITV Melomarket, i to se prodavalo ''ludački''.  Imali smo neki dogovor da dobijam pola marke za svaku kasetu, i jednu marku za CD. Trebao sam da dobijem po nekoj mojoj proceni oko 200 hiljada maraka, a ja sam dobio nekih desetak hiljada ... U svakom slučaju, čim je izašla ''Oči boje duge'' postala je hit, i dan danas je legendarna, i dan- danas se traži...

Tekstove nisam ja pisao, ali su imali veze sa mnom, dosta tih pesama su bile autobiografske. Sve se jako brzo dešavalo,  ja tada nisam bio svestan, a ni spreman za svu tu popularnost.  Nisam znao ni kako da se ponašam, ni šta da radim, sve me je to dočekalo jako nespremnog, bio sam jako mlad. Onda je '95 godine usledilo gostovanje na Cecinom koncertu, u hali Pionir, pred 10 hiljada ljudi. To je bilo neverovatno, tigar je bio u kavezu na bini, fenomenalna atmosfera, fenomenalna scenografija, mnogo novca je tu bilo uloženo... Arkan je bio živ, stajao je iza nje. Nisam imao tremu, jer sam već pre toga nastupao sa Džejom po velikim halama u čitavoj zemlji, tako da mi je sve to bilo normalno... Ali, ja nikad nisam bio ''narodnjak''  i ako smo stalno bii povezivani sa njima. Mi smo bili pioniri u toj takozvanoj dens muzici, Funky G, Đogani, Moby Dick, Tap 011.  Međutim, nije bilo prostora za nas na televizijama. Nije bilo emisija sa zabavnom muzikom. Bila je ta televizija „Palma“ koja je puštala narodnjake, i oni su nam dali da se pojavljujemo.  Jednostavno, takva su vremena bila.

Ali, ja sa narodnjacima nikad nisam koketirao, i moja muzika nema nikakve veze sa tim, osim što imam dosta prijatelja među ljudima na estradi. Možda bi sa Džejom napravio neki duet, jer mi je on jako dobar drug, ali otom- potom. U tom periodu sam stvarno žestoko zarađivao, ali nedovoljno  u odnosu na današnje vreme kako ljudi zarađuju.  Danas su drugačije cene, drugačija je postavka svega. Tada je bila plata 20 maraka, i tad kad ti nekom kažeš da si uzeo za nastup 500 maraka, on se hvata za glavu, ali to je, na primer, vredelo 2 hiljade maraka.  Ja nisam naplatio dovoljno, kad pogledam koliko ljudi zarađuju danas na mega-hitovima. Ja  ni u ludilu nisam mogao da zaradim taj novac. A toliko sam bio popularan, da sam pevao svaki dan u nedelji: ponedeljak,utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja. I tako bez prestanka  mesecima. Moraš da budeš mnogo velika zvezda, da si mnogo jak, da imaš neviđene hitove, pa da možeš da pevaš svaki dan po diskotekama.  Evo, zakaži danas tezgu nekome u ponedeljak, utorak... Neće doći niko.

To su bila luda vremena. Ja sam trošio na gluposti pare, kupio sam jahtu koja je bila žestoko skupa, koja je trošila 50 litara na sat. I iživljavanja na moru je bilo... Ali, ja nisam uopšte u tom fazonu, ja sam dosta skroman tip, i vaspitavan sam u potpuno drugačijem duhu,  to je za mene bilo sve novo. A nisam imao pametnog savetnika, bio sam nezreo sa svojih 24 godine. Da mi je neko tad rekao kako i šta treba, ja bih danas imao četiri-pet  stanova u Beogradu, i završio bih posao za sva vremena. Ja na žalost nisam uspeo da se snađem. Nešto je ostalo, doduše, ali to je vrlo,vrlo malo. Bio sam jako popularan među devojkama, dolazile su kod mene kući da se slikaju, tražile autograme...  Ali, nisam vaspitavan tako da to zloupotrebljavam. Međutim, kad mi se neka devojka sviđala, sa njom sam bio u vezi, i tu je bilo sve kako treba. Ja imam specifičan ukus, mnogo toga mora da se poklopi da bi mi se neko dopao.

To je bilo grozno vreme, beda, male plate... Ali ta muzika je bila nešto najbolje što je ostalo iz tog vremena. Nas su povezivali da smo režimski pevači, ali ne znam zbog čega. Meni lično niko iz tadašnje vlasti nije ništa pomogao, niti mi je dao nekakve pare, ja apsolutno nikakve veze nisam imao sa njima. Mi smo bili prepušteni sami sebi. Znam da me mnogi iz tih takozvanih urbanih krugova doživljavaju kao simbola devedesetih godina u Srbiji. Na primer,  jako su me povredili ljudi sa TV B92. Trebalo je da igram fudbal sa mojim drugarima Dekijem Pantelićem i Andrejom Kujundžićem, u emisiji FK Tehničari, koja je išla na toj televiziji. Deki je ''devedesetdvojci''  poslao spisak igrača koji će igrati, i oni su mu rekli da moje ime briše sa spiska,  jer je meni zabranjeno da se pojavim na B92. Mene je to dosta zabolelo,   jer ja nisam nikog ubio, pokrao, uneredio, unakazio... I  oni nemaju apsolutno nikakvog razloga da se tako ponašaju.

 Marija Milošević je devedesetih držala  „Košavu“, i puštala je moje pesme, ali nije puštala samo moje, puštala je sve što je bilo aktuelno u to vreme. Niti sam se družio sa Marijom, niti sa Markom. Ja prosto nisam bio njihov nivo, imao sam suviše malo para da bi se oni družili sa mnom. Znao sam ih lično, upoznao sam ih na nekim manifestacijama radija „Košava“, ali tu nisam bio samo ja, bili su i razni drugi pevači, glumci... A, to što neki misle da sam ja simbol devedesetih, ok, ja se ponosim time. Ja sam obeležio jedno vreme.  Kriminalci su u to vreme bili svuda oko nas, ne samo oko mene. Oni su držali većinu diskoteka gde smo nastupali, i nismo mogli da ih se oslobodimo. Ali, ja se sa njima nisam ni družio, ni pio piće, niti bilo šta. Ja sam imao svoju ekipu sa kojom sam se viđao, a ti momci nisu kriminalci. Moji tekstovi su ljubavni, i na osnovu toga se može videti da sam ja emotivan čovek.

Mislim da niko nije imao više nastupa od mene u tom periodu. Nastupao sam  oko 1200 puta, a računaj da pet godina ništa nisam radio. (Mlađi brat mi je pre par godina umro od raka, i za sve vreme njegove bolesti se nigde nisam pojavljivao.) Mnogo sam putovao, mnogo sam radio... Sve te zemlje zapadne Evrope sam prešao uzduž i popreko. Imam kod kuće spisak svih diskoteka gde sam pevao po svetu i koliko sam para zarađivao. I to je cifra nenormalna. Ali, sad se pitam :'' Iggy, gde su ti te pare?''. Poslednji moj nastup je bio letos na Adi Ciganliji, u jednom klubu, bilo je oko hiljadu ljudi. Baš na tom koncertu, ispred bine je bio neki mali -verovatno pijan-  klanjao mi se sve vreme! Kaže mi koleginica iz grupe: ''Iggy, vidi ovaj ti se klanja!''. Šta da kažem? To su neke situacije koje će današnji pevači teško doživeti. Ja sam mnogo puta u životu doživeo izlive takve histerije i euforije kakve mnogi ne mogu ni da sanjaju. Evo, bas smo skoro bili u Makedoniji, na samoj granici sa Kosovom, neka mala diskotekica na otvorenom, neko selo. Pitam gazdu: '' Je l', zna neko za mene ovde?''.  Kaže on: ''Sad ćeš da vidiš...''  I dok smo mi sedeli u kancelariji i večerali, posle sat vremena u diskoteci ''ludnica'', 500 ljudi... Nastup je bio ludilo, svi su skakali, pevali, tražili pesme na bis. Nisam mogao da verujem! Ajde autogrami, ajde slikanje... Bio sam presrećan, i to nikad neću zaboraviti. Ja sam  nešto potpuno iskreno, pošteno, i to ljudi osete. 

Ljudi mi prilaze, svi me znaju.  Kad trčim na Adi (ja sam sa Banovog brda, pa mi je blizu), bar desetak puta čujem kako komentarišu: ''Evo ga, Dr . Iggy!''. Inače, ja sam završio školu za fudbaskog trenera, i radio sam u nekim nižerazrednim klubovima, ali u fudbalu je prava mafija, tako da ću se ipak ponovo posvetiti muzici. Najvažniji nastup u životu mi je bio solistički koncert  22.novembra, na moj rođendan, u Sava centru. Četiri hiljade ljudi je đuskalo i pevalo sa mnom sve vreme. Znali su sve pesme od A do Š. Gosti su mi bili Duck i Funky G. Bilo je fenomenalno. Čak je bilo direktno uključenje na televiziji „Pink“, kao da igra reprezentacija. Sad me više niko ni ne zove sa „Pinka“, umesto da me pozovu u neku emisiju, pa da me pitaju: ''Gde si Iggy, gde si bio, što te nema..''.  Ali, ja neću nikog da molim, ako me pozovu, pozovu.

Od novije muzike sviđa mi se ovaj moderan dens, Yves Larock. Kod nas  Beogradski sindikat, i ako to nije moj fazon.Volim Đusa, Ilu, CYA-u ... Sa Đusom, koji mi je dobar drugar, možda i napravim neku stvar, nek se spremi. Prvi i osnovni razlog zašto se dens muzika iz devedesetih danas vraća je nedostatak kvalitetne zabavne muzike. Ali, mi nemamo nikakav pristup televizijama, oni nas gledaju kao režimske pevače iz devedesetih.  Evo, ova pevanja na Trgu za Novu godinu. Stalno se isti ljudi pojavljuju, sve članovi i simpatizeri Demokratske stranke. Zašto nas nikada ne pozovu? Zašto ne postave jednu binu ''devedesete'', i da gradske vlasti nama debelo plate, kao što plaćaju drugima. Ali, ja ću dokazati njima, ponovo ću postati popularan i biću ponovo najači, pa da vidimo šta će onda grad i država da kažu na to.

Do naroda će uvek doći dobre pesme. I evo sad klinci od 16,17 godina, slušaju i tehno, trens, narodnjake... Ali, kažu mi da  naš dens iz devedesetih nikad ne može da im dosadi. To je za mene najveći kompliment.  Tu su „Dobar, loš, zao“, Baki B3, Ivan Gavrilović, grupa „Energija“... Imali smo nekoliko zajedničkih žurki prošle godine, ali ja sam shvatio da mogu da radim sam. Sad sam uradio remix „Oči boje duge“, i plan mi je da se malo krene u promociju Best Off-a, koji  upravo izlazi u Srbiji. Do Nove godine planiram da izbacim potpuno novu pesmu , još ne znam u kom će fazonu biti. Verovatno će biti neki spoj ovog modernog hause fazona i onog densa od pre petnest godina. Na proleće bi trebalo da se pojavi novi album, i obećao sam ljudima da ću napraviti jednu pesmu koja će biti kao iz devedesetih. Rekao sam mom kompozitoru, da sedne i zamisli kao da je u devedesetim, i napravi stvar potpuno u tom fazonu, Euro -dance klasičan. "