Boris Miljković- „Uspavanka za Lalu“

(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004.)

Posle dve zbirke pripovedaka, "Čaj na Zamaleku" i "Fabrika hartije", Boris Miljković je ponovo na književnoj sceni. Ovoga puta sa svojim prvim romanom "Uspavanka za Lalu". Moderan stil pisanja, uz dosta egzotike i bez eufemizama, karakteriše autorovu prozu. Boris Miljković je umetnik koga nije lako predstaviti u par rečenica. Prosto, čovek voli da radi različite stvari i ima ga u raznim pričama. Nešto od toga ćemo čuti u razgovoru koji sledi, a za početak Boris priča o svojoj novoj knjizi.

Miljković: Da citiram Kortasara koji kaže kratka priča je fotografija, a roman je igrani film. On je bivajući  scenarista za jedan od ključnih filmova 20. veka za “Blow up” Atonionijev, kome je i film i fotografija i pisanje vrlo blisko kao i meni, ja pokušavam da ne nalazim neke paralele koje su sumnjive, ja se potpuno sa Kortasarom otprilike slažem. Kako do sada nikada nisam snimio igrani film, evo napisao sam svoj prvi roman tako da se osećam debitantnom na neki način u nečemu čime se uopšte ne bavim. Radi se o jednoj običnoj curi koja iz običnog problema, iz običnog života, odlazi na jedno isiljeno letovanje i na tom letovanju joj se dogodi da poraste, dogodi se da sebe opremi sa nekim novim oružjem koje će moći da nosi dalje u životu i da bude opasna cica.

Odrastanje je strašno upotrebljavano i zloupotrebljavano, kao - e to je o odrastanju, kao što je ono - to je o nemogućnosti da se... To su fraze i ja mislim da mi u stvari nikad i ne odrastemo, zato što kada bismo potpuno odrasli onda bismo završili taj naš neki posao na zemlji i ne bi nas više ni bilo. Kad god kažeš ovo ti je neka priča o odrastanju nikad se ne zajebeš jer to i jeste priča o odrastanju jer po mom uverenju nikada ne odrastemo…

Čitam De Lila u poslednje vreme dosta. Imam prijateljicu koja živi u Americi i koja je valjda zaljubljena u De Lila i koja mi šalje sve što je napisao, tako da u poslednjih tri meseca sam možda pročitao celog De Lila i u poslednje vreme čitam Murakamija. I Murakami mi je onako, u pičku materinu, to mi se dopada.

Ono po čemu je reditelj Boris Miljković možda najpoznatiji je njegov angažman na televiziji početkom osamdesetih godina. Tada je zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem Tuckom bio jedan od učesnika beogradskog novog talasa, ali na medijskom polju. Spotovi, muzičke emisije, neobični TV filmovi… Dosta toga revolucionarnog je izašlo iz saradnje Borisa i Tucka.

Miljković: Objektivno mislim sledeće: Da, bili smo vrlo jaki, bili smo jaki u jednom internacionalnom smislu. Mi smo nagrađivani na ozbiljnim evropskim festivalima u vreme kada smo bili klinci i kada smo to radili. Da, mislim da smo tada, da je bilo neko drugo ekonomsko vreme u Srbiji mogli da ostavimo znatno više traga na možda evropsku kulturu. Mislim da je to značajno vreme i za Tuckov i za moj život, privatno i intimno. Lepo mi je da mislim na to da se gotovo dvadeset godina posle toga još uvek crpe u nekim citatima, u nekim pozivanjima na to vreme i na taj rad i mislim da, što je pogotovo važno za moju intimnu sreću, da opet to, kako god bilo uspešno vreme za moj život opet nije najznačajnije vreme za moj život i ja ga još uvek čekam. Mislim da ono tek dolazi.

Boris Miljković već neko vreme predaje na Univerzitetu umetnosti, a ja sam lično uživao slušajući ga na jednom seminaru prošle godine u Kikindi. Kako se Boris oseća kao profesor?

Miljković: Osećam se izvrsno, zato što, možda je to tako blesavo reći, ja mislim da sam dobar profesor. Ako čovek radi neki posao u kome uživa valjda ga radi dobro. Ja odista uživam, valjda sam logoreičan, takav sam kakav sam. Umem valjda to nešto što proživim i da podelim sa drugim ljudima, trudim se da ih zainteresujem za nešto zbog čega su na kraju krajeva tu i došli. Stvarno uživam u tom poslu. S druge strane, dovoljno sam mlad da se opet osećam kao da radim isti posao zajedno sa studentima, kao da smo studenti i ja u stvari zajedno u jednom istom projektu, sa jedne iste strane batine i to je ono što nas čini na određen način bliskima. Meni se moje studentkinje sviđaju, mislim da je to još uvek dobro da mi se dopadaju ribe kojima predajem. To je valjda jedno od dostignuća na kraju.

Već dugi niz godina Boris Miljković se vrlo uspešno bavi advertajzingom. Puno snimljenih spotova i reklama, by the way, bio je i kreativni direktor nekoliko najznačajnijih marketinških agencija. I pored toga, kako smo rekli na početku, voli da radi različite stvari i to uglavnom vezane za umetnost.

Miljković: Mislim da čovek treba da radi svašta ako oseća da radi svašta. Svaštarenje nekada gledam, kada sam strog prema sebi, onda gledam na sebe kao na jednog površnog čoveka koji radi sve i svašta zato što ga mrzi da se nečemu posveti potpuno. A onda kada sam blag prema sebi, onda mislim, bravo, super je to što radiš sve i svašta zato što počinješ i započinješ neke teme i oblasti koje možda nećeš da dovršiš, dovršiće neko drugi, ali je tvoja znatiželja dobra i tako sebi tepam. Dobro se u tome osećam.

Ja ću narednih nekoliko godina verovatno raditi na jednom projektu - Srpska industrija hrane - otprilike i pokušaću da sa timom ljudi postavim nekoliko srpskih brendova hrane i to će mi biti poslednje čime ću se baviti u advertajzingu. Mislim da je to u naredne tri-četiri godine, toliko bi taj projekat otprilike trajao. Kada tu stvar završim onda mislim da sam sa projektom advertajzing realno završio i posvetiću se isključivo svojim hirovima.

Šta za Borisa Miljkovića predstavlja termin “biti urban” i koliko je ta reč relativizovana poslednjih godina.

Miljković: Naravno da je reč urban postala isto onolilko obesmišljena kao reč seljak, šta sad to znači, ne znači isto ništa. Bojim se da biti beogradski intelektualac još uvek ne znači ništa, da je to stvar koja se kreće negde u prostorima od “Pinka” do bračnog para Pajkić. Između ta dva antipoda ili između te dve bliskosti, bog bi ga znao, krije se čitava jedna kultura. Mislim da je strašno važno biti urban u tom smislu reči u kom ti govoriš sada jer je to neka vrsta obaveze, biti pametan kao što se kaže "nobles obliž", kao da plemstvo obavezuje, pamet i obrazovanje nas obavezuju da budemo urbani u pravom smislu te reči.

Za zbirku pripovedaka "Čaj na Zamaleku" Boris je dobio nagradu “Isidora Sekulić”. Nagrađena knjiga je neka vrsta putopisa o Kairu, gradu u kojem je autor proveo pet godina svog života.

Miljković: N svim tim svojim putovanjima, kao i u svojim vezama u životu naletiš na nekog s kim se  kapiraš. Ja i Kairo smo se dobro slagali, dobro smo se kapirali, ja sam taj grad mnogo voleo i stalno mu se vraćam i čak evo cela moja porodica.  Mi koji se poznajemo volimo Kairo i Kairo voli nas. Ja sam hteo da napravim film po svojoj zbirci pripovedaka "Čaj na Zamaleku", gde bi  Omar Šarif koji je moj poznanik, ne mogu da kažem prijatelj, trebalo da bude narator te čitave stvari. Ja se još uvek zaluđujem tom idejom da uradim taj jedan video-putopis, to je više jedna potpuno drugačija otvorena forma igranog filma nego sam igrani film. To jeste stvar sa glumcima, ali je opet jako intimnog i putopisnog sadržaja.

U Narodnom pozorištu možete videti predstavu "Nevjesta od vjetra" koju je režirao Boris Miljković a po tekstu Slobodana Šnajdera. I na kraju poruka lične prirode - Borise samo da znaš ispao si neviđena “cava”, nisi mi poklonio svoju knjigu ali nadam se da ćeš ispraviti grešku.

MILJENKO JERGOVIĆ Pesnik, romanopisac, dramaturg, publicista, novinar, kolumnista…

autor: Bratislav Nikolić
(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004., i to je verovatno i prvi intervju koji je napravljen sa Jergovićem u Srbiji)

Malo je ljudi u Srbiji čulo za Miljenka Jergovića, međutim, on je trenutno možda najprevođeniji i najnagrađivaniji pisac u Hrvatskoj. Miljenko Jergović je rođen u Sarajevu, gde je i proveo veći deo svog života da bi sticajem ratnih okolnosti prešao da živi u Zagreb. Može se slobodno reći da je on i hrvatski i bosanski pisac istovremeno. 

Napisao je nekoliko knjiga pesama i priča, a njegova najpoznatija knjiga je "Sarajevski marlboro" po kojoj se i proslavio među širom čitalačkom publikom. Povod za ovaj razgovor sa Miljenkom Jergovićem su njegove dve poslednje knjige od kojih je jedna obimni roman "Dvori od oraha" a druga je the best of njegovih priča pod nazivom "Rabija i sedam meleka".
Miljenko Jergović: "Dvori od oraha" je roman koji je zapravo priča o dvadesetom stoljeću kroz porodičnu priču jedne dubrovačke obitelji ispričanu obrnutom hronologijom, priča počinje 2001. godine i završava se 1878. godine u vreme austrijske okupacije Bosne. U toj knjizi sam na neki način hteo opisati kako velika povijest izgleda i djeluje u iskustvima nekih običnih smrtnika jer cijeli život sam i od svojih djedova i baka i od svojih roditelja slušao te priče o važnim istorijskim događajima u njihovim životima koji su potpuno drugačije interpretirani nego što su bili interpretirani u službenoj istoriji. 

Od ubistva Franje Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine pa do nekih stvari koje deluju manje ubitačno poput oproštaja Grete Garbo s filmskog platna ili smrti Rudolfa Valentina. "Dvori od oraha" su pokušaj nekog panoramiziranja tog našeg jedinog i najvažnijeg, dvadesetog vijeka. A što se tiče knjige "Rabija i sedam meleka", ta knjiga je izbor iz dosadašnjih mojih knjiga priča, dakle "Sarajevski marlboro", "Karivani i druge priče" i "Mama Leone", plus četiri nove priče koje su iz moje sljedeće, još neobjavljene knjige. Te četiri priče su prozni remiksi bosanskih sevdalinki. Naime, uzimao bih po jedan tekst bosanskih sevdalinki i pokušao zamisliti koja priča zapravo iza te pjesme stoji.

Zašto tvojih knjiga još nema u beogradskim knjižarama?
Miljenko Jergović: Postojali su neki pregovori koji su bili daleko dogurali oko objavljivanja mojih knjiga kod jednog beogradskog izdavača, međutim, ti pregovori su na kraju propali ne zbog mene nego zbog mog zagrebačkog izdavača. Uplašio se da će doći do prelivanja knjiga iz Srbije na hrvatsko tržište i onda bi moje knjige objavljene u Beogradu u Hrvatskoj bile puno jeftinije, i onda bi to mom zagrebačkom izdavaču nanosilo finansijsku štetu. Ne znam, ja sam mogao samo slegnuti ramenima na taj argument, ali se onda cela priča nastavila kao jedna prilično farsična i groteskna stvar. 

Moj izdavač je meni predložio da ja svom potencijalnom beogradskom izdavaču ponudim objavljivanje svojih knjiga na ćirilici jer se pretpostavlja da u Hrvatskoj niko ne zna ćirilicu pa neće doći do tog prelivanja knjiga s jednog na drugo tržište. Međutim, moj beogradski potencijalni izdavač nije na to pristao jer oni ne objavljuju knjige na ćirilici. 

Situacija je bila bizarna, pomalo komična ili tragikomična, naime, da ja kao hrvatski i bosanski pisac od svog beogradskog izdavača tražim ćirilično izdanje na šta beogradski izdavač ne pristaje. Mislim da bi se nacionalisti grohotom nasmejali na tu situaciju.

Pisci iz bivše Jugoslavije uglavnom se u svojim knjigama bave tragičnim dešavanjima na ovim prostorima u poslednjih deset godina. Šta misliš o tome?
Miljenko Jergović: Zbilja se teme te vrste stalno vrte. Prirodno je, najpre jer je riječ o jednoj strahovitoj kolektivnoj i individualnoj frustraciji koja mora biti ispričana kroz književnost i film, a druga stvar kako niko od nas nije imao neku pravu katarzu, kako sama društva od slovenačkog, preko hrvatskog, bosanskog, do srbijanskog nisu doživela nikakvo katarzično iskustvo nakon tih groznih godina onda je, vjerujem, prirodno da se kroz književnost i kroz film pokušava doći do nekih generalnih odgovora i do neke finalne katarze. Moram priznati da meni te teme ukoliko su dobro ispisane i dobro snimljene ne samo da ne smetaju nego ih i volim. To je nešto od čega ne trebamo bježati, nemamo razloga bježati od toga.

Miljenko Jergović je jedno vreme pisao i za pozorište a ono čime se takođe bavi je pisanje za novine.  

Miljenko Jergović: Trenutno ni za pozorište ni za film ništa ne pišem iz prostog razloga što se pomalo bojim i zazirem od hrvatskog kazališta i hrvatskog filma. Ne bih volio da neko riječi koje sam ja napisao izgovara na način koji se meni, recimo to tako, ne bi svidio. Naravno bavim se i svojim drugim i jednako važnim poslom, a to je novinarstvo. Radim u "Globusu", uglavnom intervjue, potom u hrvatskom izdanju "Kosmopolitena" imam svoju redovnu mjesečnu kolumnu o muško-ženskim odnosima i to je nešto što me silno veseli tim prije što sam u proteklih 15 godina užasno puno vremena potrošio pišući o srpskohrvatskim odnosima koji su jedna huda i tužna monotonija tako da mi je prelaz na muško-ženske odnose silno prijao budući da su muško-ženski odnosi, čini mi se, neusporedivo zanimljiviji, maštovitiji i pametniji od odnosa između Srba i Hrvata.

Kao ljubitelj i poznavalac gradskog života, preporuči nam dobar provod u Sarajevu i Zagrebu.
Miljenko Jergović: To je jedno pitanje a dva različita odgovora jer su Sarajevo i Zagreb silno različiti gradovi. Kada je riječ o Sarajevu tu nemam šta kome predlagati i preporučivati, dovoljno je sjesti u autobus i ujutru doći u Sarajevo i dalje će se čovjeku događati sve po nekom redu. Sarajevo je grad neprestane euforije, neprestanih događanja, genijalnih kafana i restorana i mogućnosti da se nemilo opiješ, razbiješ i razvališ. 

Što se tiče Zagreba on je ponešto hladniji i ponešto manje zabavan grad. Manje zabavan u tom smislu da ne možete doći u Zagreb, a da u Zagrebu nemate vodiča koji će vas voditi po nekim raznim mestima na kojima se nešto dobro događa, recimo tu je jedno od boljih i važnijih mjesta taj omladinski klub u kojima se događaju fenomenalni koncerti i fenomenalne žurke i gde stvarno zabava traje do zore.

"Sittin' On The Dock of the Bay"- SRĐAN VALJAREVIĆ

(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004.)
Autor: Bratislav Nikolić 

Gde je Srđan Valjarević, zašto ništa ne objavljuje, da nije prestao da piše, pitaju se fanovi ovog kultnog beogradskog pripovedača i pesnika. Na sreću, Srđan i dalje neprestano piše i uskoro možemo da očekujemo novi roman i novu poeziju. U međuvremenu, mlada izdavačka kuća ''Skver'', inače poznata kao kafić, priredila nam je poslasticu u vidu reizdanja Valjarevićeve knjige ''Ljudi za stolom'', koja je prvobitno objavljena pre desetak godina. U romanu ''Ljudi za stolom'', Valjarević piše o prijateljstvu, o gradu Amsterdamu, o ljudima na margini, o nemoći i porazu, o lepoti malih stvari, o jednostavnosti... O čemu god da piše, Valjarević u to unosi nekakvu čudnu toplinu, pogotovo kad su u pitanju ljudi. Jer kao što neko reče: ''Ništa čoveku nije korisnije od samog čoveka''.

Kako je došlo do ideje za reizdanje romana ''Ljudi za stolom'' i zašto već dugo ništa ne objavljuješ?

Srđan Valjarević: Ideja je bila Ivana Markova koji je otvorio izdavačku kuću, a mi se znamo pošto sam ja ovde živeo devet godina, i ja sam oduvek bio tu, oko kafića. 
Pišem non-stop, ali prosto to objavljivanje i taj posao oko pisanja... Ja pisanje doživljavam kao stvarno intimnu stvar, ne izgledam kao neki tip kome je sve to intimno, ali jeste stvarno. I onda je meni to glupo, kao ulaziš u posao a pisao si nešto za sebe. I onda mi je u jednom trenutku bilo muka, ne baš muka, ali bilo mi je dosta. Inače imam novu knjigu, roman. 

Paralelni junaci Srđanovih knjiga i priča su često i različiti gradovi, za to verovatno postoje i određeni razlozi.

Srđan Valjarević: Važno mi je, ja nemam iskustva sa sela. Ne mislim da je to moja sreća, prosto mi se tako desilo. Nije loše imati babu i dedu na selu i živeti na selu. Mislim da to nije loše, ali ja nisam imao babu i dedu na selu. I onda, to je ono, nisam išao na selo, išao sam u gradove. A gradovi su mi bili uvek uzbudljivi. Grad mi je uzbudljiv zato što imaš sve u gradu, i voće i povrće, i ne moraš ništa da bereš i da kopaš nego imaš sve. Razni gradovi su na različite načine uzbudljivi. 

Početkom devedesetih godina, na beogradskoj takozvanoj urbanoj sceni, najviše se očekivalo od Vladimira Arsenijevića i od samog Valjarevića, međutim, oni su vremenom jako retko ili nikako objavljivali svoje nove knjige, a novi mladi pisci su se slabo pojavljivali. 

Srđan Valjarević: Uvek postoji to preterano očekivanje. A ja nikad nisam to tako shvatao. Ne možeš ti da deliš prozu ili poeziju ili dramu na urbanu ili ruralnu ili nemam pojma na šta već. Nego da li valja ili ne valja.

Kada je bilo drugo izdanje Džo Frejzera, ja sam tada bio u jednom selu u Vojvodini i živeo sa jednom devojkom i pisao dodatne 24 pesme i onda na kraju izađe u novinama kao ''urbana poezija'' a ja je pisao u selu i još kod neke babe kupovao jaja i boraniju. Kritika ima veze samo kada može da te ojadi ili da kaže ovo je super, a inače nema veze. 

I ti ovde u osnovi imaš problem, od toga se ne živi. Živiš od nekog stalnog posla. Od pisanja knjiga se ne živi. Može da živi Milorad Pavić, ali nemam pojma ko još. Meni nije žao što on može da živi od toga, drago mi je, ali kao mlađi čovek koji piše ne možeš da živiš od toga. 

Na koje su sve jezike prevođene tvoje knjige?

Srđan Valjarević: Ono što je zvanično objavljeno u inostranstvu je u Švedskoj i Francuskoj. Bilo je nešto i u Njujorku, ali po nekim fanzinima, nekim andergraund časopisima. 

Da li si imao neke reakcije, da li su ti ljudi pisali?

Srđan Valjarević: Jesu, jesu, uvek, naročito iz Švedske. Čak je u Švedskoj to bila knjiga meseca. Majke mi, ''Džo Frejzer''. 

Da li pratiš noviju književnost, koju muziku slušaš ovih dana i da li ideš negde na more?

Srđan Valjarević: Ne, pratim samo stare stvari, ne pratim novu književnost. 

Od muzike sad sam u retro fazonu skroz. Otis Reding, crnci, soul, šezdesete godine, to mi je sada super.

A provešću leto u Beogradu, volim Beograd, idem na Adu, Savu volim. Je l' to sramota? 

Pitanja za intervju sa Biljanom Srbljanović za sajt B92, 2007. godina

(intervju nikada nije napravljen jer mi Biljana, nakon prvobitnog pristanka, kada sam joj poslao pitanja nikada više nije odgovorila na mejl)

U kom si  kraju Beograda odrasla, i koliko ti je to važno uopšte, tvoj kraj, tvoja ekipa ...? 

Koja osnovna, a koja srednja škola? I zašto su važne,ako su važne?

Ko su tvoji heroji iz detinjstva?

Da li se sećaš frajera koji su ti se sviđali u tom tinejdžerskom periodu? Gde su oni sada,da li ih viđaš ...?

Gde si volela da izlaziš u Beogradu? Da li je to bilo ono klasično KST, Akademija, Zvezda, pa Soul Food ...?

Kakvu  si muziku slušala kao klinka ( nabroj neke grupe)? Šta slušaš sada ( osim ''Time After Time'' u izvođenju  Majls Dejvisa, to znam da obožavaš)?

Završila si dramaturgiju na FDU. Kako se sećaš perioda studiranja? Kakva je bila ekipa? Atmosfera?

Kakva su bila predavanja profesora Nebojše  Pajkića?

Kakav odnos imaš danas prema Beogradu? Kako ga doživljavaš kada si na putu, a kako kad si u njemu?

Da li je Beograd danas grad ''šabana''?

Jedno vreme si živela u Njujorku, tamo si držala predavanja ... Često se Beograd poredi sa Njujorkom, ima li tu sličnosti na nekom nivou, ili je to preterivanje i fama?

Tvoji omiljeni  Beograđani su ...?

Da li ti se nekad u životu dopala neka turbo-folk stvar ili neki  narodnjak, ili bilo šta od muzike koja ti je generalno bezveze? Daj nam neki primer ako jeste...

Na kom si poslednjem dobrom koncertu bila?

''Beogradski sindikat'' i srpski hip-hop, kako ti to izgleda?

Budući da dosta vremena provodiš u Parizu, zanima me da li si videla Beatris Dal skoro, i da li je tamo uopšte neko pominje?

Šta misliš o Mišelu Uelbeku?

Šta čitaš u poslednje vreme? Preporuči nam nesto...

Najbolje mesto za letovanje?

Kakvo je tvoje mišljenje o Sergeju Trifunoviću?

Najbolja beogradska žurka na kojoj si  bila u poslednjih par godina?Uopšte, kakve zabave voliš? 

Da li se baviš nekim sportom i da li pratiš tenis? Đoković, Jelena, Ana ...? Koliko te to zanima?

Srbi i Hrvati ... U čemu je razlika?

Glumila si kod Milutina Petrovića u filmu ''Zemlja ljubavi, istine i slobode'', imala si  i fenomenalno cameo pojavljivanje u seriji ''Lisice''... Kod kog svetskog reditelja bi volela da se pojaviš u filmu? U kakvoj ulozi?

Koji je po tebi najbolji film Gorana Markovića i zašto?

Ko je tvoj omiljeni lik sa radija B92 svih ovih godina ...?

Kada možemo da očekujemo tvoj novi komad,u kom pozorištu u Beogradu ...? Daj nam neke detalje.

Kako vidiš sebe kroz 10 godina? Gde živiš? O čemu pišeš ?

Šta može najviše da te zasmeje? I uopšte, kakvu vrstu humora voliš?

Mnogi kažu da je Biljana Srbljanović jedna od najlepših Beograđanki. Koliko ti to znači, i ko je po tebi najlepša Beograđanka?

Nekada popularna britanska grupa ''Džejms'' ima  pesmu u kojoj postoji stih: ''...Gde je ta ljubav o kojoj svi pričaju ...?'' Da li ti znaš odgovor na to pitanje?

Pet najboljih beogradskih filmova?(može sa kratkim obrazloženjem,a i ne mora)

Pet  najboljih beogradskih pesama?(mislim na muziku naravno, takođe može sa obrazloženjem)