"Sittin' On The Dock of the Bay"- SRĐAN VALJAREVIĆ

(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004.)
Autor: Bratislav Nikolić 

Gde je Srđan Valjarević, zašto ništa ne objavljuje, da nije prestao da piše, pitaju se fanovi ovog kultnog beogradskog pripovedača i pesnika. Na sreću, Srđan i dalje neprestano piše i uskoro možemo da očekujemo novi roman i novu poeziju. U međuvremenu, mlada izdavačka kuća ''Skver'', inače poznata kao kafić, priredila nam je poslasticu u vidu reizdanja Valjarevićeve knjige ''Ljudi za stolom'', koja je prvobitno objavljena pre desetak godina. U romanu ''Ljudi za stolom'', Valjarević piše o prijateljstvu, o gradu Amsterdamu, o ljudima na margini, o nemoći i porazu, o lepoti malih stvari, o jednostavnosti... O čemu god da piše, Valjarević u to unosi nekakvu čudnu toplinu, pogotovo kad su u pitanju ljudi. Jer kao što neko reče: ''Ništa čoveku nije korisnije od samog čoveka''.

Kako je došlo do ideje za reizdanje romana ''Ljudi za stolom'' i zašto već dugo ništa ne objavljuješ?

Srđan Valjarević: Ideja je bila Ivana Markova koji je otvorio izdavačku kuću, a mi se znamo pošto sam ja ovde živeo devet godina, i ja sam oduvek bio tu, oko kafića. 
Pišem non-stop, ali prosto to objavljivanje i taj posao oko pisanja... Ja pisanje doživljavam kao stvarno intimnu stvar, ne izgledam kao neki tip kome je sve to intimno, ali jeste stvarno. I onda je meni to glupo, kao ulaziš u posao a pisao si nešto za sebe. I onda mi je u jednom trenutku bilo muka, ne baš muka, ali bilo mi je dosta. Inače imam novu knjigu, roman. 

Paralelni junaci Srđanovih knjiga i priča su često i različiti gradovi, za to verovatno postoje i određeni razlozi.

Srđan Valjarević: Važno mi je, ja nemam iskustva sa sela. Ne mislim da je to moja sreća, prosto mi se tako desilo. Nije loše imati babu i dedu na selu i živeti na selu. Mislim da to nije loše, ali ja nisam imao babu i dedu na selu. I onda, to je ono, nisam išao na selo, išao sam u gradove. A gradovi su mi bili uvek uzbudljivi. Grad mi je uzbudljiv zato što imaš sve u gradu, i voće i povrće, i ne moraš ništa da bereš i da kopaš nego imaš sve. Razni gradovi su na različite načine uzbudljivi. 

Početkom devedesetih godina, na beogradskoj takozvanoj urbanoj sceni, najviše se očekivalo od Vladimira Arsenijevića i od samog Valjarevića, međutim, oni su vremenom jako retko ili nikako objavljivali svoje nove knjige, a novi mladi pisci su se slabo pojavljivali. 

Srđan Valjarević: Uvek postoji to preterano očekivanje. A ja nikad nisam to tako shvatao. Ne možeš ti da deliš prozu ili poeziju ili dramu na urbanu ili ruralnu ili nemam pojma na šta već. Nego da li valja ili ne valja.

Kada je bilo drugo izdanje Džo Frejzera, ja sam tada bio u jednom selu u Vojvodini i živeo sa jednom devojkom i pisao dodatne 24 pesme i onda na kraju izađe u novinama kao ''urbana poezija'' a ja je pisao u selu i još kod neke babe kupovao jaja i boraniju. Kritika ima veze samo kada može da te ojadi ili da kaže ovo je super, a inače nema veze. 

I ti ovde u osnovi imaš problem, od toga se ne živi. Živiš od nekog stalnog posla. Od pisanja knjiga se ne živi. Može da živi Milorad Pavić, ali nemam pojma ko još. Meni nije žao što on može da živi od toga, drago mi je, ali kao mlađi čovek koji piše ne možeš da živiš od toga. 

Na koje su sve jezike prevođene tvoje knjige?

Srđan Valjarević: Ono što je zvanično objavljeno u inostranstvu je u Švedskoj i Francuskoj. Bilo je nešto i u Njujorku, ali po nekim fanzinima, nekim andergraund časopisima. 

Da li si imao neke reakcije, da li su ti ljudi pisali?

Srđan Valjarević: Jesu, jesu, uvek, naročito iz Švedske. Čak je u Švedskoj to bila knjiga meseca. Majke mi, ''Džo Frejzer''. 

Da li pratiš noviju književnost, koju muziku slušaš ovih dana i da li ideš negde na more?

Srđan Valjarević: Ne, pratim samo stare stvari, ne pratim novu književnost. 

Od muzike sad sam u retro fazonu skroz. Otis Reding, crnci, soul, šezdesete godine, to mi je sada super.

A provešću leto u Beogradu, volim Beograd, idem na Adu, Savu volim. Je l' to sramota?