Kako smo otkrili Krit (3)

I dalje smo u '92-oj godini, avgust mesec. Ulazimo u Hersonisos zblanuti onim što vidimo. Masa nasmejanih i šarenih stranaca na vespama, a mi došli iz Srbije koja gori u paklu. Teško je u prvom trenutku svariti tu promenu koju doživiš. Ulazimo kolima na Bič roud i neki konobari iz restorana nam dovikuju, ispostaviće se Nišlije, njih i Leskovčana ima najviše. Pomažu nam da nađemo smeštaj i uvaljujemo se u samom centru, jednom takođe Nišliji koji živi sa Zlajom, cimerom iz Beograda, inače mnogo gotivnim tipom. Ja nalazim posao već prvi dan u najvećoj diskoteci u Hersonisosu. Radiću kao čistač celog kluba i to preko dana. Usisavanje, pranje čaša, vrata, prozora... Sećam se da sam na kvarno pio sok od ananasa iz šanka. Fin je posao bio, ništa strašno, gazda kul... 

Kako smo otkrili Krit (2)

Stižemo kolima u luku Pirej i još nismo sigurni da li da idemo na Krit ili da ipak produžimo za Peloponez, to je bila Perićeva ideja. Međutim, File i ja smo insistirali na Kritu i na kraju smo ipak prelomili i seli na trajekt koji je polazio u sedam uveče. Posle, za nas fascinantnog iskustva sa trajektom, stižemo ujutru rano u Iraklion. Gde ćemo, šta ćemo, rešili smo da obilazimo sela po kontinentalnom delu ostrva i da tražimo posao sa maslinama ili pomorandžama. Ali ništa od toga. Dva -tri dana smo se cimali, propitivali, međutim, posla nije bilo jer nije sezona ni maslina ni pomorandži. Ostali smo na bukvalno 50 tadašnjih maraka i polako nas je hvatala panika, pogotovo Perića čiji je "jugo" bio. Očaj nas je uhvatio u Timbakiju, mestu na južnom delu ostrva, gde je sve izgledalo beznadežno. Vratili smo se u Iraklion (glavni grad) i čak smo hteli da čekamo na ulici kao "vukovci" za bilo kakav fizički posao, toliko smo sjebani i dekintirani bili. I tu nas neki prodavac banana ohrabri i pita nas zašto ne idemo u turistička mesta, u gradić Hersonisos na primer. Tamo ima posla, kaže taj dobroćudni lik. Mi se odmah pokupismo i sa novim optizmom za dva sata smo bili u Hersonisosu koji nas je već na prvi pogled oduševio jer nismo ni znali da tako gotivno i živo mesto uopšte u Grčkoj postoji...

Valjarević i ja

Za Srđana Valjarevića sam prvi put čuo polovinom devedesetih na Radiju B92. Mislim da je Srđa Anđelić pričao o njemu, o knjizi pesama "Džo Frejzer i 49 pesama". U tadašnjoj knjižari "Bata" u JDP-u sam  naleteo na redak primerak ove knjige i to baš na dan kad sam položio neki bitan ispit, pa sam častio sebe. "Džo Frejzer..." će mi od tada ostati kao možda i najbitnija knjiga koju sam kupio u poslednjih dvadesetak godina. Pročitao sam je bar 30 puta.
U to neko vreme prodavao sam neke strane časopise na Bulevaru i jedan dan sam prepoznao Valjarevića kad je prošao pored mene. Morao sam da ga zaustavim i da mu kažem koliko su mi njegove pesme značile. Mislim da me je u tom kontekstu i pomenuo u nekoj emisiji na TV Studio B. Bio sam presrećan, naravno.
Nakon "Frejzera" došli su i romani "Ljudi za stolom" i "Zimski dnevnik", takođe sjajne knjige.
Valjarevića sam slučajno sretao po gradu tu i tamo i uvek smo se uredno pozdravljali.
Negde 2003. otprilike, kada sam radio na "devedesetdvojci", kafić "Skver" na Vračaru izdao je reizdanje kultnog romana "Ljudi za stolom" i to je bila idealna prilika da intervjuišem svog omiljenog pisca.
Sećam se da je došao u ne baš sjajnom stanju, ali uspeo je nekako da odvoji desetak minuta za mene. Posle ću biti ponosan na taj radijski mini-intevju.
Posle par godina od tada, Valjarević već kao silom prilka strejt lik (pre toga je imao velikih zdravstvenih problema zbog alkohola), ima dve nove knjige: "Komo" i "Dnevnik druge zime", i ja sam iskoristio povod da ga intervjuišem za sajt B92. Sećam se da smo sedeli u bašti "Šanse" na Tašu i to je takođe super ispalo.
Posle sam ga zvao nekoliko puta na kafu, međutim, nikako nismo uspevali da se dogovorimo.
Jednom sam ga pre 5-6 godina sreo slučajno kod "Platoa" i napokon smo seli i ispričali se kao drugari.
I tako, dok čekamo da izbaci nešto novo (a nije već jako dugo), moram da priznam da mi je on verovatno najvažniji naš pisac. Način na koji on piše o emocijama, ženama, usamljenosti, životu, ljudima i Beogradu, je meni najbliži mogući.
Poslednji put kad smo se videli pitao sam ga šta kuva pošto sam tad ja bio u fazonu da počnem malo time da se bavim. Dao mi je recept za "bećarac" koji i dan-danas redovno spremam.

Grci

Bio sam desetak dana na Skiatosu, na letovanju. Pored toga što je ostrvo prelepo, i sam grad Skiatos, glavni utisak su mi Grci. Pošto pre ovog puta nisam bio u Grčkoj 18 godina, nekako sam pozitivno iznenađen kako se ti ljudi ponašaju i kako izgledaju. Za razliku od Beograda i Srbije, tamo nisam video bukvalno jednu krimi facu, nema nabildovanih ćelavih magaraca i svi su dosta opušteniji od nas. I pored te famozne krize koja ih je strefila.

Slučajno sam se zatekao na koncertu nekog njihovog estradnog pevača i bilo mi je super. Baš neka dobra energija, onako kako zamišljam da estrada i mejnstrim treba da izgledaju. Niko se ne kurči, svi se smeju, muškarci igraju... Velika promena u odnosu na Beograd i pravo osveženje.