Za Srđana Valjarevića sam prvi put čuo polovinom devedesetih na Radiju B92. Mislim da je Srđa Anđelić pričao o njemu, o knjizi pesama "Džo Frejzer i 49 pesama". U tadašnjoj knjižari "Bata" u JDP-u sam naleteo na redak primerak ove knjige i to baš na dan kad sam položio neki bitan ispit, pa sam častio sebe. "Džo Frejzer..." će mi od tada ostati kao možda i najbitnija knjiga koju sam kupio u poslednjih dvadesetak godina. Pročitao sam je bar 30 puta.
U to neko vreme prodavao sam neke strane časopise na Bulevaru i jedan dan sam prepoznao Valjarevića kad je prošao pored mene. Morao sam da ga zaustavim i da mu kažem koliko su mi njegove pesme značile. Mislim da me je u tom kontekstu i pomenuo u nekoj emisiji na TV Studio B. Bio sam presrećan, naravno.
Nakon "Frejzera" došli su i romani "Ljudi za stolom" i "Zimski dnevnik", takođe sjajne knjige.
Valjarevića sam slučajno sretao po gradu tu i tamo i uvek smo se uredno pozdravljali.
Negde 2003. otprilike, kada sam radio na "devedesetdvojci", kafić "Skver" na Vračaru izdao je reizdanje kultnog romana "Ljudi za stolom" i to je bila idealna prilika da intervjuišem svog omiljenog pisca.
Sećam se da je došao u ne baš sjajnom stanju, ali uspeo je nekako da odvoji desetak minuta za mene. Posle ću biti ponosan na taj radijski mini-intevju.
Posle par godina od tada, Valjarević već kao silom prilka strejt lik (pre toga je imao velikih zdravstvenih problema zbog alkohola), ima dve nove knjige: "Komo" i "Dnevnik druge zime", i ja sam iskoristio povod da ga intervjuišem za sajt B92. Sećam se da smo sedeli u bašti "Šanse" na Tašu i to je takođe super ispalo.
Posle sam ga zvao nekoliko puta na kafu, međutim, nikako nismo uspevali da se dogovorimo.
Jednom sam ga pre 5-6 godina sreo slučajno kod "Platoa" i napokon smo seli i ispričali se kao drugari.
I tako, dok čekamo da izbaci nešto novo (a nije već jako dugo), moram da priznam da mi je on verovatno najvažniji naš pisac. Način na koji on piše o emocijama, ženama, usamljenosti, životu, ljudima i Beogradu, je meni najbliži mogući.
Poslednji put kad smo se videli pitao sam ga šta kuva pošto sam tad ja bio u fazonu da počnem malo time da se bavim. Dao mi je recept za "bećarac" koji i dan-danas redovno spremam.
U to neko vreme prodavao sam neke strane časopise na Bulevaru i jedan dan sam prepoznao Valjarevića kad je prošao pored mene. Morao sam da ga zaustavim i da mu kažem koliko su mi njegove pesme značile. Mislim da me je u tom kontekstu i pomenuo u nekoj emisiji na TV Studio B. Bio sam presrećan, naravno.
Nakon "Frejzera" došli su i romani "Ljudi za stolom" i "Zimski dnevnik", takođe sjajne knjige.
Valjarevića sam slučajno sretao po gradu tu i tamo i uvek smo se uredno pozdravljali.
Negde 2003. otprilike, kada sam radio na "devedesetdvojci", kafić "Skver" na Vračaru izdao je reizdanje kultnog romana "Ljudi za stolom" i to je bila idealna prilika da intervjuišem svog omiljenog pisca.
Sećam se da je došao u ne baš sjajnom stanju, ali uspeo je nekako da odvoji desetak minuta za mene. Posle ću biti ponosan na taj radijski mini-intevju.
Posle par godina od tada, Valjarević već kao silom prilka strejt lik (pre toga je imao velikih zdravstvenih problema zbog alkohola), ima dve nove knjige: "Komo" i "Dnevnik druge zime", i ja sam iskoristio povod da ga intervjuišem za sajt B92. Sećam se da smo sedeli u bašti "Šanse" na Tašu i to je takođe super ispalo.
Posle sam ga zvao nekoliko puta na kafu, međutim, nikako nismo uspevali da se dogovorimo.
Jednom sam ga pre 5-6 godina sreo slučajno kod "Platoa" i napokon smo seli i ispričali se kao drugari.
I tako, dok čekamo da izbaci nešto novo (a nije već jako dugo), moram da priznam da mi je on verovatno najvažniji naš pisac. Način na koji on piše o emocijama, ženama, usamljenosti, životu, ljudima i Beogradu, je meni najbliži mogući.
Poslednji put kad smo se videli pitao sam ga šta kuva pošto sam tad ja bio u fazonu da počnem malo time da se bavim. Dao mi je recept za "bećarac" koji i dan-danas redovno spremam.
Нема коментара:
Постави коментар