Stižemo kolima u luku Pirej i još nismo sigurni da li da idemo na Krit ili da ipak produžimo za Peloponez, to je bila Perićeva ideja. Međutim, File i ja smo insistirali na Kritu i na kraju smo ipak prelomili i seli na trajekt koji je polazio u sedam uveče. Posle, za nas fascinantnog iskustva sa trajektom, stižemo ujutru rano u Iraklion. Gde ćemo, šta ćemo, rešili smo da obilazimo sela po kontinentalnom delu ostrva i da tražimo posao sa maslinama ili pomorandžama. Ali ništa od toga. Dva -tri dana smo se cimali, propitivali, međutim, posla nije bilo jer nije sezona ni maslina ni pomorandži. Ostali smo na bukvalno 50 tadašnjih maraka i polako nas je hvatala panika, pogotovo Perića čiji je "jugo" bio. Očaj nas je uhvatio u Timbakiju, mestu na južnom delu ostrva, gde je sve izgledalo beznadežno. Vratili smo se u Iraklion (glavni grad) i čak smo hteli da čekamo na ulici kao "vukovci" za bilo kakav fizički posao, toliko smo sjebani i dekintirani bili. I tu nas neki prodavac banana ohrabri i pita nas zašto ne idemo u turistička mesta, u gradić Hersonisos na primer. Tamo ima posla, kaže taj dobroćudni lik. Mi se odmah pokupismo i sa novim optizmom za dva sata smo bili u Hersonisosu koji nas je već na prvi pogled oduševio jer nismo ni znali da tako gotivno i živo mesto uopšte u Grčkoj postoji...
Нема коментара:
Постави коментар