Užasan dan u Solunu

Polovina devedesetih godina, zima,  sedimo kod Igora u Bloku 28, nedođija kod FDU-a.  Priča se o politici, Slobi, o muzičarima koji se drogiraju, klasične teme...  A onda Goran inspirisan alkoholom započinje priču:

„Išli smo u Solun prošle godine u junu, moj kum i ja, da kupimo neke auto-delove. Stižemo u hotel oko 10 ujutro, i zamole nas na recepciji da ostavimo stvari i da se vratimo posle 12, dok se ne sredi naša soba. I krenemo polako da se šetkamo po gradu, kad nas posle par stotina metara zaustavi neki neugledni lik i na lošem engleskom počinje da nam nešto objašnjava. Provalimo da je čovek naš i pređemo na srpski, a on sav uzbuđen priča kako je imao sudar pre pet minuta sa nekim čovekom  iz Izraela. Moli nas da Izraelcu prevedemo da je spreman da se nagodi, da mu nadoknadi štetu od 200 evra, samo da ovaj ne zove policiju.

Elegantni Izraelac stoji nadrkan desetak metara od nas, mi mu prilazimo, upoznajemo se, i iznosimo mu ponudu.  On odmah pristaje, promenivši raspoloženje u trenutku, sve vreme pričajući kako gotivi Srbe i da zbog toga neće da zove  muriju. Naš čovek, ispostaviće se da je iz Leskovca, sav presrećan, nudi nam da sve nas zajedno odvede na piće. Izraelac pristaje, hoćemo i mi jer se inače dosađujemo, i krećemo sva četvorica ka nekom kafiću blizu mora. Leskovčanin, koji nam deluje kao umereni ljakse, naručuje turu piva i svi smo dobro raspoloženi.

Uglavnom pričamo sa Izraelcem, zgotivismo čoveka momentalno, jer za razliku od ovog našeg lika,  deluje kao šmeker sa stilom i obrazovanjem. Takođe, poznaje Beograd i mnogo toga vezano za političku situaciju kod nas. Priča nam kako u Tel Avivu radi kao direktor predstavništva za Sony, i kako je došao u Solun sa suprugom zbog abortusa jer  u njegovoj zemlji to nije legalno. Supruga je trenutno na nekoj privatnoj klinici u Solunu, ali on je u problemu jer je u Grčkoj baš taj dan državni praznik, banke ne rade, on mora da plati doktora, a nema kod sebe keš već samo kartice koje nam pokazuje.

 Za to vreme Leskovčanin se vrpolji i kaže nam na srpskom da su njih dvojica nakon sudara, dok su se raspravljali, otišli do neke zlatare i da je Izraelac ponudio vlasniku zlatan sat po ceni od hiljadu i po maraka, ali da ga je ovaj odbio. Leskovčanin nas moli da pitamo Izraelca da li hoće njemu da proda sat za 1.300 maraka. I ako uspemo da ga nagovorimo, kako kaže,  on će nas častiti obojicu sa po 100 maraka. Pritom naručuje novu turu pića.

Moj kum i ja se pogledasmo, i kao, što da ne, to je dobra ideja, zaradićemo pare bez ikakvog truda od ovog mutnog tipa iz Srbije. Već nas je lagano omamilo pivo, sa Izraelcem smo se već uortačili, i  pitamo ga da li bi pristao da proda sat Leskovčaninu. On se snebiva, razmišlja, ali ipak pristaje jer mu hitno treba keš. Leskovčanin oduševljen, vadi neke marke i „švajcarce“, međutim, Izraelac traži da sve bude u markama. Ovaj naš malo negoduje, ali ipak rešava da ode i negde zameni pare.

Za to vreme, već pijemo treće pivo, i ostajemo sami nas trojica, Izraelac, moj kum i ja. Relaksirana atmosfera, čekamo Leskovčanina da se vrati. Međutim, prolazi već oko 20 minuta, ovoga još nema, a Izrealac se unervozio. „Momci, u frci sam, moram hitno do doktora da platim abortus, nemam nikakvog keša kod sebe, a ovog još nema. Možete li da mi date koliko imate para kod sebe, a ja ću vam ostaviti svoj zlatan sat kao zalog dok se ne vratim, a to je za bukvalno 15 minuta. Taman će do tada i ovaj da stigne“, pita nas već pomalo nervozan stranac.

Čovek nam je drag, vidi se da je pristojan i da generalno ima love, ali eto, sticajem okolnosti je u frci, i ajde da mu pomognemo, razmišljali smo. Na kraju krajeva, kod nas će biti sat koji dosta vredi, tako da nema šta da brinemo. Pogledasmo u novčanike, imali smo zajedno  nešto oko 1.200 maraka i  dadosmo mu svu lovu. On skine sat sa ruke, i stavi meni u džep od košulje. Zahvali nam se do neba i reče: „Stižem za petnaestak minuta najkasnije“.

Sad smo ostali sami kum i ja, i to već blago pripiti. Prošlo je sigurno bar sat vremena od kako smo seli u kafić. I tako, opušteno ćaskamo, i čekamo ovu dvojicu da se vrate. Prolazi, 10,  pa 20 minuta, pola sata... Počinje da nas hvata nervoza, nema ni Leskovčanina, ni Izraelca. Još 10 minuta prolazi, i kum mi kaže: „Daj da pogledamo taj sat, ako se ovi ne pojave uskoro, da odemo i da ga tapnemo, sigurno vredi  bar 2.000 maraka“. I ja izvadim sat iz džepa košulje, a ono plastični sat, lažnjak, koji može na „zelenjaku“ da se kupi za 200 dinara. Sedeli smo zblanuti i izgubljeni još neko vreme, bez prebijene banke. Ova dvojica se naravno nisu više pojavili. Eto.“

U dahu sam odslušao priču, i bio sam u fazonu, jbt, kakva majstorska prevara. Ti likovi su istovremeno i glumci i psiholozi i prevaranti,  i besprekorno su odradili svoje uloge. Lako je reći: „ja im nikad ne bi dao pare“, ali ne možeš da znaš šta ćeš uraditi u određenim okolnostima.

Sajam

Sreo Rosu i Vatroslava, i nekog druga iz srednje škole kojeg od tada nisam video. Kupio Ćirića "Priče sa zidova" i hoću da uzmem još neke njegove autobiografske eseje, iako mi ide na nerve što je u poslednje vreme postao nacionalista. Pričao sa vlasnicom "Rende-a" o Perišiću i Jergoviću i o tome zašto su knjige u Hrvatskoj skupe. Preko Rose slučajno upoznao Nikolu Malovića, ali od njega još ništa nisam čitao. Rosi sam, onako pun entuzijazma ispričao da hoću da osnujem društvo kroatofila u Srbiji.

Derbi

Pre par godina drugar novinar me je zamolio da mu pošaljem neke crtice o derbiju, trebalo mu je za neki tekst. Prenosim integralno šta sam mu prosledio mejlom, sve što mi je u trenutku padalo na pamet.

"Zvezdini navijači se pred utakmicu skupljali na Zelenjaku, a partizanovi kod Terazijske česme, obavezno su na sever dolazili i Zvezdini navijači iz Knina, ( osamdesetih) kad niko nije znao da tamo žive Srbi...  Na severu jedina  ženska navijačka grupa u Jugoslaviji bivšoj Zulu Girls ( Španjolka, Saska, Stela...) na jednom derbiju pre 20 godina navijači uleteli sa motkama od zastava i tukli se po terenu... Prozivke: '' Nek živi ljubav, nek se rađa dan, neka svako dete mrzi Partizan'' (to je valjda prepevano od Vajte). A s druge strane: '' Evo banke cigane moj, cigane moj, sviraj mi ti...''. A kad je Milko  Đurovski prešao u Partizan, pevalo se na severu: ''Puši Milko, ko te jebe, može Zvezda i bez tebe...''  Dešavalo se da navijači sa juga i severa zajedno viču: Srbija, Srbija... I to još krajem osamdesetih. Brat Bate Mirkovića igrača Partizana, je bio jedan od vođa navijača Zvezde, pripadao je Red Devilsima. Piksi je Partizanu dao gol iz kornera, sa pola terena, pa se pričalo da fali još samo iz auta da im da gol... Partizan je uvek imao dosta Albanaca u timu, pa su ih Cigani zezali, na primer: '' Vokri daj nam semenke, Vokri daj nam semenke...'' Bilo je i mrtvih, pre desetak godina kad je onaj klinac umro od rakete sa juga... Propast derbija tokom devedesetih, tad je počela da se osipa publika, loše utakmice, loše vreme... Ali sve je počelo od Šekularca, koji je prvi počeo da začikava igrače Partizana pre derbija, i da ih posle maltretira ako Partizan izgubi. TADA SE IGRALO ZA SLAVU I ZA ĆEVAPE, a danas malo igrača zanima sam klub i značaj derbija... Sve je kinta i profesionalizam. Derbi je bio dobar i na basketu, ali fudbal je fudbal..."

Mejl

Kad sam dobio otkaz na Radiju B92, odjednom mi je stigao mejl od Žane Poliakov koja je tadapostala urednica rubrike "Život" na sajtu B92. Mnogo mi je značio taj mejl tada pa sam ga sačuvao.

"Ja bih volela da ti radis intervjue za "zivot".

Leon Vega radi na jedan nacin a ti na drugi... sta kazes?

za pocetak bi trebalo napraviti profil brakusa i njegovih saradnika, ili 

samo brakusa, pa posle samo njegovi saradnici

onako feature story o brakusu, ko je, kako je dosao na radio, cime se jos 

bavi, sta predstavlja na radiju...

smisli ti i uokviri pricu...

taj rad se placa, sitno ali se placa.2.500 din ako bude sve kako treba.

fotke svi imaju, pa to nije problem...

javi sta mislis...

zana

p.s. i ne uzbudjuj se oko otkaza. zivot ti nikad ne zatvori jedna vrata a 

da ti druga ne otvori.

ko zna, zasto je to dobro... ne zovu mene za dzabe zana dalaj lama poliakov"

Trip

Imam već dugo trip da bih trebao da pišem nešto, bilo šta, neke priče, crtice... Međutim, nešto mi slabo ide, lenj sam. Kad bih se naterao da svaki dan nešto objavljijem, makar po jednu rečenicu, možda bi me to nateralo.

Racković i Bensedin

Čitao sam Radovanov tekst o njegovom druženju sa Rackovićem. Dirljivo. Obojica su legende. Posle sam gledao video snimak njihovog nedavnog susreta i to je bukvalno genijalno. Obojica su šefovi.

Kako smo otkrili Krit (3)

I dalje smo u '92-oj godini, avgust mesec. Ulazimo u Hersonisos zblanuti onim što vidimo. Masa nasmejanih i šarenih stranaca na vespama, a mi došli iz Srbije koja gori u paklu. Teško je u prvom trenutku svariti tu promenu koju doživiš. Ulazimo kolima na Bič roud i neki konobari iz restorana nam dovikuju, ispostaviće se Nišlije, njih i Leskovčana ima najviše. Pomažu nam da nađemo smeštaj i uvaljujemo se u samom centru, jednom takođe Nišliji koji živi sa Zlajom, cimerom iz Beograda, inače mnogo gotivnim tipom. Ja nalazim posao već prvi dan u najvećoj diskoteci u Hersonisosu. Radiću kao čistač celog kluba i to preko dana. Usisavanje, pranje čaša, vrata, prozora... Sećam se da sam na kvarno pio sok od ananasa iz šanka. Fin je posao bio, ništa strašno, gazda kul... 

Kako smo otkrili Krit (2)

Stižemo kolima u luku Pirej i još nismo sigurni da li da idemo na Krit ili da ipak produžimo za Peloponez, to je bila Perićeva ideja. Međutim, File i ja smo insistirali na Kritu i na kraju smo ipak prelomili i seli na trajekt koji je polazio u sedam uveče. Posle, za nas fascinantnog iskustva sa trajektom, stižemo ujutru rano u Iraklion. Gde ćemo, šta ćemo, rešili smo da obilazimo sela po kontinentalnom delu ostrva i da tražimo posao sa maslinama ili pomorandžama. Ali ništa od toga. Dva -tri dana smo se cimali, propitivali, međutim, posla nije bilo jer nije sezona ni maslina ni pomorandži. Ostali smo na bukvalno 50 tadašnjih maraka i polako nas je hvatala panika, pogotovo Perića čiji je "jugo" bio. Očaj nas je uhvatio u Timbakiju, mestu na južnom delu ostrva, gde je sve izgledalo beznadežno. Vratili smo se u Iraklion (glavni grad) i čak smo hteli da čekamo na ulici kao "vukovci" za bilo kakav fizički posao, toliko smo sjebani i dekintirani bili. I tu nas neki prodavac banana ohrabri i pita nas zašto ne idemo u turistička mesta, u gradić Hersonisos na primer. Tamo ima posla, kaže taj dobroćudni lik. Mi se odmah pokupismo i sa novim optizmom za dva sata smo bili u Hersonisosu koji nas je već na prvi pogled oduševio jer nismo ni znali da tako gotivno i živo mesto uopšte u Grčkoj postoji...

Valjarević i ja

Za Srđana Valjarevića sam prvi put čuo polovinom devedesetih na Radiju B92. Mislim da je Srđa Anđelić pričao o njemu, o knjizi pesama "Džo Frejzer i 49 pesama". U tadašnjoj knjižari "Bata" u JDP-u sam  naleteo na redak primerak ove knjige i to baš na dan kad sam položio neki bitan ispit, pa sam častio sebe. "Džo Frejzer..." će mi od tada ostati kao možda i najbitnija knjiga koju sam kupio u poslednjih dvadesetak godina. Pročitao sam je bar 30 puta.
U to neko vreme prodavao sam neke strane časopise na Bulevaru i jedan dan sam prepoznao Valjarevića kad je prošao pored mene. Morao sam da ga zaustavim i da mu kažem koliko su mi njegove pesme značile. Mislim da me je u tom kontekstu i pomenuo u nekoj emisiji na TV Studio B. Bio sam presrećan, naravno.
Nakon "Frejzera" došli su i romani "Ljudi za stolom" i "Zimski dnevnik", takođe sjajne knjige.
Valjarevića sam slučajno sretao po gradu tu i tamo i uvek smo se uredno pozdravljali.
Negde 2003. otprilike, kada sam radio na "devedesetdvojci", kafić "Skver" na Vračaru izdao je reizdanje kultnog romana "Ljudi za stolom" i to je bila idealna prilika da intervjuišem svog omiljenog pisca.
Sećam se da je došao u ne baš sjajnom stanju, ali uspeo je nekako da odvoji desetak minuta za mene. Posle ću biti ponosan na taj radijski mini-intevju.
Posle par godina od tada, Valjarević već kao silom prilka strejt lik (pre toga je imao velikih zdravstvenih problema zbog alkohola), ima dve nove knjige: "Komo" i "Dnevnik druge zime", i ja sam iskoristio povod da ga intervjuišem za sajt B92. Sećam se da smo sedeli u bašti "Šanse" na Tašu i to je takođe super ispalo.
Posle sam ga zvao nekoliko puta na kafu, međutim, nikako nismo uspevali da se dogovorimo.
Jednom sam ga pre 5-6 godina sreo slučajno kod "Platoa" i napokon smo seli i ispričali se kao drugari.
I tako, dok čekamo da izbaci nešto novo (a nije već jako dugo), moram da priznam da mi je on verovatno najvažniji naš pisac. Način na koji on piše o emocijama, ženama, usamljenosti, životu, ljudima i Beogradu, je meni najbliži mogući.
Poslednji put kad smo se videli pitao sam ga šta kuva pošto sam tad ja bio u fazonu da počnem malo time da se bavim. Dao mi je recept za "bećarac" koji i dan-danas redovno spremam.

Grci

Bio sam desetak dana na Skiatosu, na letovanju. Pored toga što je ostrvo prelepo, i sam grad Skiatos, glavni utisak su mi Grci. Pošto pre ovog puta nisam bio u Grčkoj 18 godina, nekako sam pozitivno iznenađen kako se ti ljudi ponašaju i kako izgledaju. Za razliku od Beograda i Srbije, tamo nisam video bukvalno jednu krimi facu, nema nabildovanih ćelavih magaraca i svi su dosta opušteniji od nas. I pored te famozne krize koja ih je strefila.

Slučajno sam se zatekao na koncertu nekog njihovog estradnog pevača i bilo mi je super. Baš neka dobra energija, onako kako zamišljam da estrada i mejnstrim treba da izgledaju. Niko se ne kurči, svi se smeju, muškarci igraju... Velika promena u odnosu na Beograd i pravo osveženje.

Kako smo otkrili Krit (1)

U maju '92 sam došao sa ratišta, i momentalno sam se oslobodio vojske. Beograd je na proleće najlepši, i nisam mogao da odolim, a da se ne "skinem", jer je bilo previše lako, s obzirom da sam bio tri i po meseca u ratu u Hrvatskoj.
Mesec-dva sam na Kaleniću prodavao kafu sa Josom (mojim kumom) za nekog lika, a onda je File predložio da sa Perićem odemo kolima u Grčku i tamo potražimo neki posao. Ideja je bila samo da nestanemo iz Srbije na neko vreme,  jer tek što su nam uveli sankcije, a Grčka je bila jedina normalna zemlja gde su nas puštali bez mnogo formalnosti. Probali smo da dođemo do nekih kontakata za posao, ali sve je to bilo vrlo klimavo i neozbiljno. Ipak, rešili smo da krenemo, pa kako bude. Nas trojica: Perić, File i ja.
Auto-put je bio prazan, niko živ u tom trenutku nije nigde putovao. Ušli smo u Grčku otprilike prvog avgusta.
Prvo smo se zapucali pravo u Solun i tamo se nešto ofrlje raspitivali za posao, međutim, ništa. Onda smo krenuli ka Halkidikiju, mesto Neos Marmaras. Tamo se motali dva dana, spavali u kolima, ali opet ništa od šljake. Gde ćemo sad? Ajmo u Paraliju. Više se ni ne sećam iz kog razloga baš tamo. I ne znam na koju foru smo uspeli da nađemo posao u selu pored Paralije, kod neke babe, i to da beremo lešnike! Spavali smo na poluotvorenom na tavanu i radili tri dana kao crnci za neke male pare. Jedino se sećam neviđenih vrućina i obilnog doručka koji smo od seljaka dobijali.
Kada smo batalili ovu šljaku, malo smo ostali u Paraliji, kupali se, izlazili... Perić je jedno veče smuvao neku Grkinju i ona nam je preporučila  da "šibamo" na ostrva i da beremo pomorandže i masline za neke super dnevnice. Nismo puno razmišljali i jedva smo čekali da krenemo. Ideja je bila da završimo na Kritu...

NASTAVIĆE SE

Boris Miljković- „Uspavanka za Lalu“

(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004.)

Posle dve zbirke pripovedaka, "Čaj na Zamaleku" i "Fabrika hartije", Boris Miljković je ponovo na književnoj sceni. Ovoga puta sa svojim prvim romanom "Uspavanka za Lalu". Moderan stil pisanja, uz dosta egzotike i bez eufemizama, karakteriše autorovu prozu. Boris Miljković je umetnik koga nije lako predstaviti u par rečenica. Prosto, čovek voli da radi različite stvari i ima ga u raznim pričama. Nešto od toga ćemo čuti u razgovoru koji sledi, a za početak Boris priča o svojoj novoj knjizi.

Miljković: Da citiram Kortasara koji kaže kratka priča je fotografija, a roman je igrani film. On je bivajući  scenarista za jedan od ključnih filmova 20. veka za “Blow up” Atonionijev, kome je i film i fotografija i pisanje vrlo blisko kao i meni, ja pokušavam da ne nalazim neke paralele koje su sumnjive, ja se potpuno sa Kortasarom otprilike slažem. Kako do sada nikada nisam snimio igrani film, evo napisao sam svoj prvi roman tako da se osećam debitantnom na neki način u nečemu čime se uopšte ne bavim. Radi se o jednoj običnoj curi koja iz običnog problema, iz običnog života, odlazi na jedno isiljeno letovanje i na tom letovanju joj se dogodi da poraste, dogodi se da sebe opremi sa nekim novim oružjem koje će moći da nosi dalje u životu i da bude opasna cica.

Odrastanje je strašno upotrebljavano i zloupotrebljavano, kao - e to je o odrastanju, kao što je ono - to je o nemogućnosti da se... To su fraze i ja mislim da mi u stvari nikad i ne odrastemo, zato što kada bismo potpuno odrasli onda bismo završili taj naš neki posao na zemlji i ne bi nas više ni bilo. Kad god kažeš ovo ti je neka priča o odrastanju nikad se ne zajebeš jer to i jeste priča o odrastanju jer po mom uverenju nikada ne odrastemo…

Čitam De Lila u poslednje vreme dosta. Imam prijateljicu koja živi u Americi i koja je valjda zaljubljena u De Lila i koja mi šalje sve što je napisao, tako da u poslednjih tri meseca sam možda pročitao celog De Lila i u poslednje vreme čitam Murakamija. I Murakami mi je onako, u pičku materinu, to mi se dopada.

Ono po čemu je reditelj Boris Miljković možda najpoznatiji je njegov angažman na televiziji početkom osamdesetih godina. Tada je zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem Tuckom bio jedan od učesnika beogradskog novog talasa, ali na medijskom polju. Spotovi, muzičke emisije, neobični TV filmovi… Dosta toga revolucionarnog je izašlo iz saradnje Borisa i Tucka.

Miljković: Objektivno mislim sledeće: Da, bili smo vrlo jaki, bili smo jaki u jednom internacionalnom smislu. Mi smo nagrađivani na ozbiljnim evropskim festivalima u vreme kada smo bili klinci i kada smo to radili. Da, mislim da smo tada, da je bilo neko drugo ekonomsko vreme u Srbiji mogli da ostavimo znatno više traga na možda evropsku kulturu. Mislim da je to značajno vreme i za Tuckov i za moj život, privatno i intimno. Lepo mi je da mislim na to da se gotovo dvadeset godina posle toga još uvek crpe u nekim citatima, u nekim pozivanjima na to vreme i na taj rad i mislim da, što je pogotovo važno za moju intimnu sreću, da opet to, kako god bilo uspešno vreme za moj život opet nije najznačajnije vreme za moj život i ja ga još uvek čekam. Mislim da ono tek dolazi.

Boris Miljković već neko vreme predaje na Univerzitetu umetnosti, a ja sam lično uživao slušajući ga na jednom seminaru prošle godine u Kikindi. Kako se Boris oseća kao profesor?

Miljković: Osećam se izvrsno, zato što, možda je to tako blesavo reći, ja mislim da sam dobar profesor. Ako čovek radi neki posao u kome uživa valjda ga radi dobro. Ja odista uživam, valjda sam logoreičan, takav sam kakav sam. Umem valjda to nešto što proživim i da podelim sa drugim ljudima, trudim se da ih zainteresujem za nešto zbog čega su na kraju krajeva tu i došli. Stvarno uživam u tom poslu. S druge strane, dovoljno sam mlad da se opet osećam kao da radim isti posao zajedno sa studentima, kao da smo studenti i ja u stvari zajedno u jednom istom projektu, sa jedne iste strane batine i to je ono što nas čini na određen način bliskima. Meni se moje studentkinje sviđaju, mislim da je to još uvek dobro da mi se dopadaju ribe kojima predajem. To je valjda jedno od dostignuća na kraju.

Već dugi niz godina Boris Miljković se vrlo uspešno bavi advertajzingom. Puno snimljenih spotova i reklama, by the way, bio je i kreativni direktor nekoliko najznačajnijih marketinških agencija. I pored toga, kako smo rekli na početku, voli da radi različite stvari i to uglavnom vezane za umetnost.

Miljković: Mislim da čovek treba da radi svašta ako oseća da radi svašta. Svaštarenje nekada gledam, kada sam strog prema sebi, onda gledam na sebe kao na jednog površnog čoveka koji radi sve i svašta zato što ga mrzi da se nečemu posveti potpuno. A onda kada sam blag prema sebi, onda mislim, bravo, super je to što radiš sve i svašta zato što počinješ i započinješ neke teme i oblasti koje možda nećeš da dovršiš, dovršiće neko drugi, ali je tvoja znatiželja dobra i tako sebi tepam. Dobro se u tome osećam.

Ja ću narednih nekoliko godina verovatno raditi na jednom projektu - Srpska industrija hrane - otprilike i pokušaću da sa timom ljudi postavim nekoliko srpskih brendova hrane i to će mi biti poslednje čime ću se baviti u advertajzingu. Mislim da je to u naredne tri-četiri godine, toliko bi taj projekat otprilike trajao. Kada tu stvar završim onda mislim da sam sa projektom advertajzing realno završio i posvetiću se isključivo svojim hirovima.

Šta za Borisa Miljkovića predstavlja termin “biti urban” i koliko je ta reč relativizovana poslednjih godina.

Miljković: Naravno da je reč urban postala isto onolilko obesmišljena kao reč seljak, šta sad to znači, ne znači isto ništa. Bojim se da biti beogradski intelektualac još uvek ne znači ništa, da je to stvar koja se kreće negde u prostorima od “Pinka” do bračnog para Pajkić. Između ta dva antipoda ili između te dve bliskosti, bog bi ga znao, krije se čitava jedna kultura. Mislim da je strašno važno biti urban u tom smislu reči u kom ti govoriš sada jer je to neka vrsta obaveze, biti pametan kao što se kaže "nobles obliž", kao da plemstvo obavezuje, pamet i obrazovanje nas obavezuju da budemo urbani u pravom smislu te reči.

Za zbirku pripovedaka "Čaj na Zamaleku" Boris je dobio nagradu “Isidora Sekulić”. Nagrađena knjiga je neka vrsta putopisa o Kairu, gradu u kojem je autor proveo pet godina svog života.

Miljković: N svim tim svojim putovanjima, kao i u svojim vezama u životu naletiš na nekog s kim se  kapiraš. Ja i Kairo smo se dobro slagali, dobro smo se kapirali, ja sam taj grad mnogo voleo i stalno mu se vraćam i čak evo cela moja porodica.  Mi koji se poznajemo volimo Kairo i Kairo voli nas. Ja sam hteo da napravim film po svojoj zbirci pripovedaka "Čaj na Zamaleku", gde bi  Omar Šarif koji je moj poznanik, ne mogu da kažem prijatelj, trebalo da bude narator te čitave stvari. Ja se još uvek zaluđujem tom idejom da uradim taj jedan video-putopis, to je više jedna potpuno drugačija otvorena forma igranog filma nego sam igrani film. To jeste stvar sa glumcima, ali je opet jako intimnog i putopisnog sadržaja.

U Narodnom pozorištu možete videti predstavu "Nevjesta od vjetra" koju je režirao Boris Miljković a po tekstu Slobodana Šnajdera. I na kraju poruka lične prirode - Borise samo da znaš ispao si neviđena “cava”, nisi mi poklonio svoju knjigu ali nadam se da ćeš ispraviti grešku.

MILJENKO JERGOVIĆ Pesnik, romanopisac, dramaturg, publicista, novinar, kolumnista…

autor: Bratislav Nikolić
(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004., i to je verovatno i prvi intervju koji je napravljen sa Jergovićem u Srbiji)

Malo je ljudi u Srbiji čulo za Miljenka Jergovića, međutim, on je trenutno možda najprevođeniji i najnagrađivaniji pisac u Hrvatskoj. Miljenko Jergović je rođen u Sarajevu, gde je i proveo veći deo svog života da bi sticajem ratnih okolnosti prešao da živi u Zagreb. Može se slobodno reći da je on i hrvatski i bosanski pisac istovremeno. 

Napisao je nekoliko knjiga pesama i priča, a njegova najpoznatija knjiga je "Sarajevski marlboro" po kojoj se i proslavio među širom čitalačkom publikom. Povod za ovaj razgovor sa Miljenkom Jergovićem su njegove dve poslednje knjige od kojih je jedna obimni roman "Dvori od oraha" a druga je the best of njegovih priča pod nazivom "Rabija i sedam meleka".
Miljenko Jergović: "Dvori od oraha" je roman koji je zapravo priča o dvadesetom stoljeću kroz porodičnu priču jedne dubrovačke obitelji ispričanu obrnutom hronologijom, priča počinje 2001. godine i završava se 1878. godine u vreme austrijske okupacije Bosne. U toj knjizi sam na neki način hteo opisati kako velika povijest izgleda i djeluje u iskustvima nekih običnih smrtnika jer cijeli život sam i od svojih djedova i baka i od svojih roditelja slušao te priče o važnim istorijskim događajima u njihovim životima koji su potpuno drugačije interpretirani nego što su bili interpretirani u službenoj istoriji. 

Od ubistva Franje Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine pa do nekih stvari koje deluju manje ubitačno poput oproštaja Grete Garbo s filmskog platna ili smrti Rudolfa Valentina. "Dvori od oraha" su pokušaj nekog panoramiziranja tog našeg jedinog i najvažnijeg, dvadesetog vijeka. A što se tiče knjige "Rabija i sedam meleka", ta knjiga je izbor iz dosadašnjih mojih knjiga priča, dakle "Sarajevski marlboro", "Karivani i druge priče" i "Mama Leone", plus četiri nove priče koje su iz moje sljedeće, još neobjavljene knjige. Te četiri priče su prozni remiksi bosanskih sevdalinki. Naime, uzimao bih po jedan tekst bosanskih sevdalinki i pokušao zamisliti koja priča zapravo iza te pjesme stoji.

Zašto tvojih knjiga još nema u beogradskim knjižarama?
Miljenko Jergović: Postojali su neki pregovori koji su bili daleko dogurali oko objavljivanja mojih knjiga kod jednog beogradskog izdavača, međutim, ti pregovori su na kraju propali ne zbog mene nego zbog mog zagrebačkog izdavača. Uplašio se da će doći do prelivanja knjiga iz Srbije na hrvatsko tržište i onda bi moje knjige objavljene u Beogradu u Hrvatskoj bile puno jeftinije, i onda bi to mom zagrebačkom izdavaču nanosilo finansijsku štetu. Ne znam, ja sam mogao samo slegnuti ramenima na taj argument, ali se onda cela priča nastavila kao jedna prilično farsična i groteskna stvar. 

Moj izdavač je meni predložio da ja svom potencijalnom beogradskom izdavaču ponudim objavljivanje svojih knjiga na ćirilici jer se pretpostavlja da u Hrvatskoj niko ne zna ćirilicu pa neće doći do tog prelivanja knjiga s jednog na drugo tržište. Međutim, moj beogradski potencijalni izdavač nije na to pristao jer oni ne objavljuju knjige na ćirilici. 

Situacija je bila bizarna, pomalo komična ili tragikomična, naime, da ja kao hrvatski i bosanski pisac od svog beogradskog izdavača tražim ćirilično izdanje na šta beogradski izdavač ne pristaje. Mislim da bi se nacionalisti grohotom nasmejali na tu situaciju.

Pisci iz bivše Jugoslavije uglavnom se u svojim knjigama bave tragičnim dešavanjima na ovim prostorima u poslednjih deset godina. Šta misliš o tome?
Miljenko Jergović: Zbilja se teme te vrste stalno vrte. Prirodno je, najpre jer je riječ o jednoj strahovitoj kolektivnoj i individualnoj frustraciji koja mora biti ispričana kroz književnost i film, a druga stvar kako niko od nas nije imao neku pravu katarzu, kako sama društva od slovenačkog, preko hrvatskog, bosanskog, do srbijanskog nisu doživela nikakvo katarzično iskustvo nakon tih groznih godina onda je, vjerujem, prirodno da se kroz književnost i kroz film pokušava doći do nekih generalnih odgovora i do neke finalne katarze. Moram priznati da meni te teme ukoliko su dobro ispisane i dobro snimljene ne samo da ne smetaju nego ih i volim. To je nešto od čega ne trebamo bježati, nemamo razloga bježati od toga.

Miljenko Jergović je jedno vreme pisao i za pozorište a ono čime se takođe bavi je pisanje za novine.  

Miljenko Jergović: Trenutno ni za pozorište ni za film ništa ne pišem iz prostog razloga što se pomalo bojim i zazirem od hrvatskog kazališta i hrvatskog filma. Ne bih volio da neko riječi koje sam ja napisao izgovara na način koji se meni, recimo to tako, ne bi svidio. Naravno bavim se i svojim drugim i jednako važnim poslom, a to je novinarstvo. Radim u "Globusu", uglavnom intervjue, potom u hrvatskom izdanju "Kosmopolitena" imam svoju redovnu mjesečnu kolumnu o muško-ženskim odnosima i to je nešto što me silno veseli tim prije što sam u proteklih 15 godina užasno puno vremena potrošio pišući o srpskohrvatskim odnosima koji su jedna huda i tužna monotonija tako da mi je prelaz na muško-ženske odnose silno prijao budući da su muško-ženski odnosi, čini mi se, neusporedivo zanimljiviji, maštovitiji i pametniji od odnosa između Srba i Hrvata.

Kao ljubitelj i poznavalac gradskog života, preporuči nam dobar provod u Sarajevu i Zagrebu.
Miljenko Jergović: To je jedno pitanje a dva različita odgovora jer su Sarajevo i Zagreb silno različiti gradovi. Kada je riječ o Sarajevu tu nemam šta kome predlagati i preporučivati, dovoljno je sjesti u autobus i ujutru doći u Sarajevo i dalje će se čovjeku događati sve po nekom redu. Sarajevo je grad neprestane euforije, neprestanih događanja, genijalnih kafana i restorana i mogućnosti da se nemilo opiješ, razbiješ i razvališ. 

Što se tiče Zagreba on je ponešto hladniji i ponešto manje zabavan grad. Manje zabavan u tom smislu da ne možete doći u Zagreb, a da u Zagrebu nemate vodiča koji će vas voditi po nekim raznim mestima na kojima se nešto dobro događa, recimo tu je jedno od boljih i važnijih mjesta taj omladinski klub u kojima se događaju fenomenalni koncerti i fenomenalne žurke i gde stvarno zabava traje do zore.

"Sittin' On The Dock of the Bay"- SRĐAN VALJAREVIĆ

(transkript intervjua koji je emitovan na Radiju B92, 2004.)
Autor: Bratislav Nikolić 

Gde je Srđan Valjarević, zašto ništa ne objavljuje, da nije prestao da piše, pitaju se fanovi ovog kultnog beogradskog pripovedača i pesnika. Na sreću, Srđan i dalje neprestano piše i uskoro možemo da očekujemo novi roman i novu poeziju. U međuvremenu, mlada izdavačka kuća ''Skver'', inače poznata kao kafić, priredila nam je poslasticu u vidu reizdanja Valjarevićeve knjige ''Ljudi za stolom'', koja je prvobitno objavljena pre desetak godina. U romanu ''Ljudi za stolom'', Valjarević piše o prijateljstvu, o gradu Amsterdamu, o ljudima na margini, o nemoći i porazu, o lepoti malih stvari, o jednostavnosti... O čemu god da piše, Valjarević u to unosi nekakvu čudnu toplinu, pogotovo kad su u pitanju ljudi. Jer kao što neko reče: ''Ništa čoveku nije korisnije od samog čoveka''.

Kako je došlo do ideje za reizdanje romana ''Ljudi za stolom'' i zašto već dugo ništa ne objavljuješ?

Srđan Valjarević: Ideja je bila Ivana Markova koji je otvorio izdavačku kuću, a mi se znamo pošto sam ja ovde živeo devet godina, i ja sam oduvek bio tu, oko kafića. 
Pišem non-stop, ali prosto to objavljivanje i taj posao oko pisanja... Ja pisanje doživljavam kao stvarno intimnu stvar, ne izgledam kao neki tip kome je sve to intimno, ali jeste stvarno. I onda je meni to glupo, kao ulaziš u posao a pisao si nešto za sebe. I onda mi je u jednom trenutku bilo muka, ne baš muka, ali bilo mi je dosta. Inače imam novu knjigu, roman. 

Paralelni junaci Srđanovih knjiga i priča su često i različiti gradovi, za to verovatno postoje i određeni razlozi.

Srđan Valjarević: Važno mi je, ja nemam iskustva sa sela. Ne mislim da je to moja sreća, prosto mi se tako desilo. Nije loše imati babu i dedu na selu i živeti na selu. Mislim da to nije loše, ali ja nisam imao babu i dedu na selu. I onda, to je ono, nisam išao na selo, išao sam u gradove. A gradovi su mi bili uvek uzbudljivi. Grad mi je uzbudljiv zato što imaš sve u gradu, i voće i povrće, i ne moraš ništa da bereš i da kopaš nego imaš sve. Razni gradovi su na različite načine uzbudljivi. 

Početkom devedesetih godina, na beogradskoj takozvanoj urbanoj sceni, najviše se očekivalo od Vladimira Arsenijevića i od samog Valjarevića, međutim, oni su vremenom jako retko ili nikako objavljivali svoje nove knjige, a novi mladi pisci su se slabo pojavljivali. 

Srđan Valjarević: Uvek postoji to preterano očekivanje. A ja nikad nisam to tako shvatao. Ne možeš ti da deliš prozu ili poeziju ili dramu na urbanu ili ruralnu ili nemam pojma na šta već. Nego da li valja ili ne valja.

Kada je bilo drugo izdanje Džo Frejzera, ja sam tada bio u jednom selu u Vojvodini i živeo sa jednom devojkom i pisao dodatne 24 pesme i onda na kraju izađe u novinama kao ''urbana poezija'' a ja je pisao u selu i još kod neke babe kupovao jaja i boraniju. Kritika ima veze samo kada može da te ojadi ili da kaže ovo je super, a inače nema veze. 

I ti ovde u osnovi imaš problem, od toga se ne živi. Živiš od nekog stalnog posla. Od pisanja knjiga se ne živi. Može da živi Milorad Pavić, ali nemam pojma ko još. Meni nije žao što on može da živi od toga, drago mi je, ali kao mlađi čovek koji piše ne možeš da živiš od toga. 

Na koje su sve jezike prevođene tvoje knjige?

Srđan Valjarević: Ono što je zvanično objavljeno u inostranstvu je u Švedskoj i Francuskoj. Bilo je nešto i u Njujorku, ali po nekim fanzinima, nekim andergraund časopisima. 

Da li si imao neke reakcije, da li su ti ljudi pisali?

Srđan Valjarević: Jesu, jesu, uvek, naročito iz Švedske. Čak je u Švedskoj to bila knjiga meseca. Majke mi, ''Džo Frejzer''. 

Da li pratiš noviju književnost, koju muziku slušaš ovih dana i da li ideš negde na more?

Srđan Valjarević: Ne, pratim samo stare stvari, ne pratim novu književnost. 

Od muzike sad sam u retro fazonu skroz. Otis Reding, crnci, soul, šezdesete godine, to mi je sada super.

A provešću leto u Beogradu, volim Beograd, idem na Adu, Savu volim. Je l' to sramota? 

Pitanja za intervju sa Biljanom Srbljanović za sajt B92, 2007. godina

(intervju nikada nije napravljen jer mi Biljana, nakon prvobitnog pristanka, kada sam joj poslao pitanja nikada više nije odgovorila na mejl)

U kom si  kraju Beograda odrasla, i koliko ti je to važno uopšte, tvoj kraj, tvoja ekipa ...? 

Koja osnovna, a koja srednja škola? I zašto su važne,ako su važne?

Ko su tvoji heroji iz detinjstva?

Da li se sećaš frajera koji su ti se sviđali u tom tinejdžerskom periodu? Gde su oni sada,da li ih viđaš ...?

Gde si volela da izlaziš u Beogradu? Da li je to bilo ono klasično KST, Akademija, Zvezda, pa Soul Food ...?

Kakvu  si muziku slušala kao klinka ( nabroj neke grupe)? Šta slušaš sada ( osim ''Time After Time'' u izvođenju  Majls Dejvisa, to znam da obožavaš)?

Završila si dramaturgiju na FDU. Kako se sećaš perioda studiranja? Kakva je bila ekipa? Atmosfera?

Kakva su bila predavanja profesora Nebojše  Pajkića?

Kakav odnos imaš danas prema Beogradu? Kako ga doživljavaš kada si na putu, a kako kad si u njemu?

Da li je Beograd danas grad ''šabana''?

Jedno vreme si živela u Njujorku, tamo si držala predavanja ... Često se Beograd poredi sa Njujorkom, ima li tu sličnosti na nekom nivou, ili je to preterivanje i fama?

Tvoji omiljeni  Beograđani su ...?

Da li ti se nekad u životu dopala neka turbo-folk stvar ili neki  narodnjak, ili bilo šta od muzike koja ti je generalno bezveze? Daj nam neki primer ako jeste...

Na kom si poslednjem dobrom koncertu bila?

''Beogradski sindikat'' i srpski hip-hop, kako ti to izgleda?

Budući da dosta vremena provodiš u Parizu, zanima me da li si videla Beatris Dal skoro, i da li je tamo uopšte neko pominje?

Šta misliš o Mišelu Uelbeku?

Šta čitaš u poslednje vreme? Preporuči nam nesto...

Najbolje mesto za letovanje?

Kakvo je tvoje mišljenje o Sergeju Trifunoviću?

Najbolja beogradska žurka na kojoj si  bila u poslednjih par godina?Uopšte, kakve zabave voliš? 

Da li se baviš nekim sportom i da li pratiš tenis? Đoković, Jelena, Ana ...? Koliko te to zanima?

Srbi i Hrvati ... U čemu je razlika?

Glumila si kod Milutina Petrovića u filmu ''Zemlja ljubavi, istine i slobode'', imala si  i fenomenalno cameo pojavljivanje u seriji ''Lisice''... Kod kog svetskog reditelja bi volela da se pojaviš u filmu? U kakvoj ulozi?

Koji je po tebi najbolji film Gorana Markovića i zašto?

Ko je tvoj omiljeni lik sa radija B92 svih ovih godina ...?

Kada možemo da očekujemo tvoj novi komad,u kom pozorištu u Beogradu ...? Daj nam neke detalje.

Kako vidiš sebe kroz 10 godina? Gde živiš? O čemu pišeš ?

Šta može najviše da te zasmeje? I uopšte, kakvu vrstu humora voliš?

Mnogi kažu da je Biljana Srbljanović jedna od najlepših Beograđanki. Koliko ti to znači, i ko je po tebi najlepša Beograđanka?

Nekada popularna britanska grupa ''Džejms'' ima  pesmu u kojoj postoji stih: ''...Gde je ta ljubav o kojoj svi pričaju ...?'' Da li ti znaš odgovor na to pitanje?

Pet najboljih beogradskih filmova?(može sa kratkim obrazloženjem,a i ne mora)

Pet  najboljih beogradskih pesama?(mislim na muziku naravno, takođe može sa obrazloženjem)

Intervjui rađeni za sajt B92 i S Media portal

Srđan Valjarević
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=212498

Miljenko Jergović
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=284980

Dule Nedeljković
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=323335

Igor Brakus
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=214666

Ciklotronci (Dušan i Dušan)
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=260884

Dragan Ilić
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=242393

Živana Šaponja
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=233629

Goran Dimitrijević
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=251160

Tomislav Grujić
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=216821

DJ Boža Podunavac
http://archive.today/C7hPJ

Radovan Nastić
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=295329

Jugosav Ćosić
http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=224398

Hare Krišna (Miloš Blanuša)
http://www.b92.net/zivot/antitabu.php?nav_id=271003

Dušan Potkonjak
http://www.b92.net/zivot/novodoba.php?nav_id=331152

Boban Petrović
http://www.b92.net/kultura/pop/intervju.php?yyyy=2006&mm=06&nav_id=237362

Dragoslav Mihailović
http://www.smedia.rs/spress/vest/878/Srpski-nacionalni-interes-Dragoslav-Mihailovic-Dragoslav-Mihailovic-Crnogorci-su-bili-najveci-zlotvori-na-Golom-otoku.html

Koza na štiklama (tviterašica)
http://www.smedia.rs/spress/vest/1338/a.html?id=1338

plus jedan putopis:

Putopis: Ohrid
http://www.b92.net/putovanja/destinacije/evropa.php?yyyy=2006&mm=09&dd=12&nav_category=872&nav_id=211528

Dr Iggy – kralj domaćeg densa

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u časopisu „Fame“, 2008.)

"U nekoj teretani na Bulbuderu, tamo '91 godine, upoznao sam tipa po imenu Sveta. I tako dok smo vežbali, u neobaveznoj priči, ja sam mu izrecitovao neki svoj tekst, njemu se to dopalo, i predložio mi je da odemo i snimimo pesmu. Tad smo slušali Euro-beat muziku, Dr. Alban, 2 Unlimited, Snap... Tako je sve počelo. Na muziku pesme „Rhythm Is a Dancer“  od Snap-a,  ja sam odrepovao nešto, i tu je prste umešao moj  kompozitor Zlaja FMB (koji je radio sve moje pesme). On je tu nešto još odsvirao, da ne bude da je totalno maznuta matrica...  I ispala je pesma ''Zašto ja?''. Prva moja demo stvar.  Pesma se puštala na tadašnjem Studiju B, u emisiji Teenage TV, koju je vodila tada jako mlada Ivon Jafali. To se vrtelo tamo, i ja sam terao moje prijatelje i rođake da glasaju, da šalju pisma, i to je bilo nedeljama prva stvar na top-listi. Tada sam imao malo dužu kosu, „princ Valijant“  frizuru, bio sam sladak klinac, i devojke su se masovno ložile.

Tek par godina  kasnije su došle ostale stvari. Moj producent Zlaja je '94 godine živeo na Medaku, i jednom je u trolejbusu broj 29 video neku devojku, svidela mu se i počeo je da zvižduće neku melodiju, i onda kad je došao kući snimio je to na kasetofon, i uspeli smo da tu melodiju snimimo u studiju. To je bila stvar ''Oči boje duge''. Onda sam našao sponzora koji mi je finansirao album ( to je bio ćale od mog ortaka), ja sam mu vrlo brzo vratio sve pare, jer sve je krenulo ka astronomskim visinama...  Album ''Oči boje duge'' je izdao ITV Melomarket, i to se prodavalo ''ludački''.  Imali smo neki dogovor da dobijam pola marke za svaku kasetu, i jednu marku za CD. Trebao sam da dobijem po nekoj mojoj proceni oko 200 hiljada maraka, a ja sam dobio nekih desetak hiljada ... U svakom slučaju, čim je izašla ''Oči boje duge'' postala je hit, i dan danas je legendarna, i dan- danas se traži...

Tekstove nisam ja pisao, ali su imali veze sa mnom, dosta tih pesama su bile autobiografske. Sve se jako brzo dešavalo,  ja tada nisam bio svestan, a ni spreman za svu tu popularnost.  Nisam znao ni kako da se ponašam, ni šta da radim, sve me je to dočekalo jako nespremnog, bio sam jako mlad. Onda je '95 godine usledilo gostovanje na Cecinom koncertu, u hali Pionir, pred 10 hiljada ljudi. To je bilo neverovatno, tigar je bio u kavezu na bini, fenomenalna atmosfera, fenomenalna scenografija, mnogo novca je tu bilo uloženo... Arkan je bio živ, stajao je iza nje. Nisam imao tremu, jer sam već pre toga nastupao sa Džejom po velikim halama u čitavoj zemlji, tako da mi je sve to bilo normalno... Ali, ja nikad nisam bio ''narodnjak''  i ako smo stalno bii povezivani sa njima. Mi smo bili pioniri u toj takozvanoj dens muzici, Funky G, Đogani, Moby Dick, Tap 011.  Međutim, nije bilo prostora za nas na televizijama. Nije bilo emisija sa zabavnom muzikom. Bila je ta televizija „Palma“ koja je puštala narodnjake, i oni su nam dali da se pojavljujemo.  Jednostavno, takva su vremena bila.

Ali, ja sa narodnjacima nikad nisam koketirao, i moja muzika nema nikakve veze sa tim, osim što imam dosta prijatelja među ljudima na estradi. Možda bi sa Džejom napravio neki duet, jer mi je on jako dobar drug, ali otom- potom. U tom periodu sam stvarno žestoko zarađivao, ali nedovoljno  u odnosu na današnje vreme kako ljudi zarađuju.  Danas su drugačije cene, drugačija je postavka svega. Tada je bila plata 20 maraka, i tad kad ti nekom kažeš da si uzeo za nastup 500 maraka, on se hvata za glavu, ali to je, na primer, vredelo 2 hiljade maraka.  Ja nisam naplatio dovoljno, kad pogledam koliko ljudi zarađuju danas na mega-hitovima. Ja  ni u ludilu nisam mogao da zaradim taj novac. A toliko sam bio popularan, da sam pevao svaki dan u nedelji: ponedeljak,utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja. I tako bez prestanka  mesecima. Moraš da budeš mnogo velika zvezda, da si mnogo jak, da imaš neviđene hitove, pa da možeš da pevaš svaki dan po diskotekama.  Evo, zakaži danas tezgu nekome u ponedeljak, utorak... Neće doći niko.

To su bila luda vremena. Ja sam trošio na gluposti pare, kupio sam jahtu koja je bila žestoko skupa, koja je trošila 50 litara na sat. I iživljavanja na moru je bilo... Ali, ja nisam uopšte u tom fazonu, ja sam dosta skroman tip, i vaspitavan sam u potpuno drugačijem duhu,  to je za mene bilo sve novo. A nisam imao pametnog savetnika, bio sam nezreo sa svojih 24 godine. Da mi je neko tad rekao kako i šta treba, ja bih danas imao četiri-pet  stanova u Beogradu, i završio bih posao za sva vremena. Ja na žalost nisam uspeo da se snađem. Nešto je ostalo, doduše, ali to je vrlo,vrlo malo. Bio sam jako popularan među devojkama, dolazile su kod mene kući da se slikaju, tražile autograme...  Ali, nisam vaspitavan tako da to zloupotrebljavam. Međutim, kad mi se neka devojka sviđala, sa njom sam bio u vezi, i tu je bilo sve kako treba. Ja imam specifičan ukus, mnogo toga mora da se poklopi da bi mi se neko dopao.

To je bilo grozno vreme, beda, male plate... Ali ta muzika je bila nešto najbolje što je ostalo iz tog vremena. Nas su povezivali da smo režimski pevači, ali ne znam zbog čega. Meni lično niko iz tadašnje vlasti nije ništa pomogao, niti mi je dao nekakve pare, ja apsolutno nikakve veze nisam imao sa njima. Mi smo bili prepušteni sami sebi. Znam da me mnogi iz tih takozvanih urbanih krugova doživljavaju kao simbola devedesetih godina u Srbiji. Na primer,  jako su me povredili ljudi sa TV B92. Trebalo je da igram fudbal sa mojim drugarima Dekijem Pantelićem i Andrejom Kujundžićem, u emisiji FK Tehničari, koja je išla na toj televiziji. Deki je ''devedesetdvojci''  poslao spisak igrača koji će igrati, i oni su mu rekli da moje ime briše sa spiska,  jer je meni zabranjeno da se pojavim na B92. Mene je to dosta zabolelo,   jer ja nisam nikog ubio, pokrao, uneredio, unakazio... I  oni nemaju apsolutno nikakvog razloga da se tako ponašaju.

 Marija Milošević je devedesetih držala  „Košavu“, i puštala je moje pesme, ali nije puštala samo moje, puštala je sve što je bilo aktuelno u to vreme. Niti sam se družio sa Marijom, niti sa Markom. Ja prosto nisam bio njihov nivo, imao sam suviše malo para da bi se oni družili sa mnom. Znao sam ih lično, upoznao sam ih na nekim manifestacijama radija „Košava“, ali tu nisam bio samo ja, bili su i razni drugi pevači, glumci... A, to što neki misle da sam ja simbol devedesetih, ok, ja se ponosim time. Ja sam obeležio jedno vreme.  Kriminalci su u to vreme bili svuda oko nas, ne samo oko mene. Oni su držali većinu diskoteka gde smo nastupali, i nismo mogli da ih se oslobodimo. Ali, ja se sa njima nisam ni družio, ni pio piće, niti bilo šta. Ja sam imao svoju ekipu sa kojom sam se viđao, a ti momci nisu kriminalci. Moji tekstovi su ljubavni, i na osnovu toga se može videti da sam ja emotivan čovek.

Mislim da niko nije imao više nastupa od mene u tom periodu. Nastupao sam  oko 1200 puta, a računaj da pet godina ništa nisam radio. (Mlađi brat mi je pre par godina umro od raka, i za sve vreme njegove bolesti se nigde nisam pojavljivao.) Mnogo sam putovao, mnogo sam radio... Sve te zemlje zapadne Evrope sam prešao uzduž i popreko. Imam kod kuće spisak svih diskoteka gde sam pevao po svetu i koliko sam para zarađivao. I to je cifra nenormalna. Ali, sad se pitam :'' Iggy, gde su ti te pare?''. Poslednji moj nastup je bio letos na Adi Ciganliji, u jednom klubu, bilo je oko hiljadu ljudi. Baš na tom koncertu, ispred bine je bio neki mali -verovatno pijan-  klanjao mi se sve vreme! Kaže mi koleginica iz grupe: ''Iggy, vidi ovaj ti se klanja!''. Šta da kažem? To su neke situacije koje će današnji pevači teško doživeti. Ja sam mnogo puta u životu doživeo izlive takve histerije i euforije kakve mnogi ne mogu ni da sanjaju. Evo, bas smo skoro bili u Makedoniji, na samoj granici sa Kosovom, neka mala diskotekica na otvorenom, neko selo. Pitam gazdu: '' Je l', zna neko za mene ovde?''.  Kaže on: ''Sad ćeš da vidiš...''  I dok smo mi sedeli u kancelariji i večerali, posle sat vremena u diskoteci ''ludnica'', 500 ljudi... Nastup je bio ludilo, svi su skakali, pevali, tražili pesme na bis. Nisam mogao da verujem! Ajde autogrami, ajde slikanje... Bio sam presrećan, i to nikad neću zaboraviti. Ja sam  nešto potpuno iskreno, pošteno, i to ljudi osete. 

Ljudi mi prilaze, svi me znaju.  Kad trčim na Adi (ja sam sa Banovog brda, pa mi je blizu), bar desetak puta čujem kako komentarišu: ''Evo ga, Dr . Iggy!''. Inače, ja sam završio školu za fudbaskog trenera, i radio sam u nekim nižerazrednim klubovima, ali u fudbalu je prava mafija, tako da ću se ipak ponovo posvetiti muzici. Najvažniji nastup u životu mi je bio solistički koncert  22.novembra, na moj rođendan, u Sava centru. Četiri hiljade ljudi je đuskalo i pevalo sa mnom sve vreme. Znali su sve pesme od A do Š. Gosti su mi bili Duck i Funky G. Bilo je fenomenalno. Čak je bilo direktno uključenje na televiziji „Pink“, kao da igra reprezentacija. Sad me više niko ni ne zove sa „Pinka“, umesto da me pozovu u neku emisiju, pa da me pitaju: ''Gde si Iggy, gde si bio, što te nema..''.  Ali, ja neću nikog da molim, ako me pozovu, pozovu.

Od novije muzike sviđa mi se ovaj moderan dens, Yves Larock. Kod nas  Beogradski sindikat, i ako to nije moj fazon.Volim Đusa, Ilu, CYA-u ... Sa Đusom, koji mi je dobar drugar, možda i napravim neku stvar, nek se spremi. Prvi i osnovni razlog zašto se dens muzika iz devedesetih danas vraća je nedostatak kvalitetne zabavne muzike. Ali, mi nemamo nikakav pristup televizijama, oni nas gledaju kao režimske pevače iz devedesetih.  Evo, ova pevanja na Trgu za Novu godinu. Stalno se isti ljudi pojavljuju, sve članovi i simpatizeri Demokratske stranke. Zašto nas nikada ne pozovu? Zašto ne postave jednu binu ''devedesete'', i da gradske vlasti nama debelo plate, kao što plaćaju drugima. Ali, ja ću dokazati njima, ponovo ću postati popularan i biću ponovo najači, pa da vidimo šta će onda grad i država da kažu na to.

Do naroda će uvek doći dobre pesme. I evo sad klinci od 16,17 godina, slušaju i tehno, trens, narodnjake... Ali, kažu mi da  naš dens iz devedesetih nikad ne može da im dosadi. To je za mene najveći kompliment.  Tu su „Dobar, loš, zao“, Baki B3, Ivan Gavrilović, grupa „Energija“... Imali smo nekoliko zajedničkih žurki prošle godine, ali ja sam shvatio da mogu da radim sam. Sad sam uradio remix „Oči boje duge“, i plan mi je da se malo krene u promociju Best Off-a, koji  upravo izlazi u Srbiji. Do Nove godine planiram da izbacim potpuno novu pesmu , još ne znam u kom će fazonu biti. Verovatno će biti neki spoj ovog modernog hause fazona i onog densa od pre petnest godina. Na proleće bi trebalo da se pojavi novi album, i obećao sam ljudima da ću napraviti jednu pesmu koja će biti kao iz devedesetih. Rekao sam mom kompozitoru, da sedne i zamisli kao da je u devedesetim, i napravi stvar potpuno u tom fazonu, Euro -dance klasičan. "

Miodrag Ilić - Mile Bas ("Južni vetar")

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u časopisu „Fame“ 2008.)

Najveći folk hitmejker na ovim prostorima Miodrag Ilić, poznat kao Mile Bas, otkrio je kako su njegovi hitovi spajali sukobljene strane na ratištu u Bosni i zašto se, i pored činjenice da je pesme prodavao u milionskim tiražima, i dalje smatra najvećim estradnim negativcem i čovekom koji je uvezao iranski melos.

„ Ja sam '77 godine došao u Beograd. Prvo sam počeo sam da sviram kod Ace Stepića, i to je trajalo četiri godine. U toku angažmana kod njega, ja sam paralelno svirao kao studijski muzičar. Bio sam u studijskom ansamblu Košutnjak, a onda kad su sazrele neke stvari, počeo sam da razmišljam da napravim nešto na estradi. One godine kad je Tito umro, nije se ništa radilo jako dugo, oko šest- sedam meseci sigurno. Muzičari su po Beogradu skapavali od gladi. Te godine sam snimio prvi singl, na kojem sam ja pevao, i tada se prvi put pojavilo ime ansambla „Južni vetar“.

To je više jedna sudbinska stvar. Uz božiju pomoć, ja sam na pravi način pratio ono šta se kasnije dešavalo. Da ne dozvolim da me prvi uspesi povedu ka alkoholu, drogama... Ali  preterao sam u jednom drugom smislu, preterao sam sa radom, što je imalo za posledicu da sam u 38 godini doživeo  infarkt. Od nespavanja, od cigareta... Krenuli su prvi uspesi sa pevačima, krenulo je nešto što je sad istorija, legenda i mit. Ta priča oko „Južnog vetra“ otišla je svojim nekim putevima, čak mimo moje kontrole. Imao sam tu sreću da me je narod na ovim prostorima jako voleo, a da su mediji – kojima nisam dozvolio da me kontrolišu- svi  listom bili okrenuti protiv mene. Mnogo je bilo ružnih napisa i članaka.  Ja sam u ono vreme, osamdesetih godina bio totalna negacija televizije i uopšte medija. Ako mene neko ne voli, ne volim ni ja njega. Takav sam čovek. Jedna moja prijateljica, pokojna novinarka, izjavila je jednom:'' Zašto taj čovek ne želi javno da trijumfuje?''.

Ja sam još '78-'79  dobijao nagrade od Radio Beograda za pesme sa pokojnim Dušanom Kostićem i Merimom Njegomir (tada Kurtiš). To su bile najslušanije pesme na programima Radio Beograda, ali ja tada nisam imao šta da jedem. Bukvalno sam gladovao sa svojom porodicom. Onda sam shvatio da neki ljudi od kojih sam u autorskom smislu mnogo bolji, žive u izobilju.Oni su bili praktični,  gledali su šta narod želi. Kad sam to uvideo, onda su počele stvari da se menjaju, ja sam imao šta da jedem, a mogao sam i da razmišljam da kupim svoj stan. Napravio sam najveću karijeru ikada na balkanskim prostorima, kad se uzme  sve što je vezano za diskografiju i estradu. Najveći tiraž, najpopularniji pevači, najveće posete na koncertima... Sve to pripada meni! Niko nikada, ni pre mene, ni posle mene nije to napravio. Evo jedan klasičan primer. Bregović je sa „Bijelim dugmetom“  svakih dve-tri godine snimao po jednu ploču, koja bi se prodavala u tiražu od oko 200-300 hiljada primeraka. A ja sam svake godine izbacivao četiri-pet ploča od kojih se svaka prodavala u 400 hiljada. Pritom, Bregović je tada bio najpopularniji, svuda ga je bilo, mediji su ga voleli, dok su mene svuda zabranjivali. Zato što nisam hteo da se stavim ni pod čiju kontrolu.

Krenuli su bili jako ružni napisi o meni. Kao, on je zaradio brdo para plagirajući tursku muziku. Ali, niko nikad to nije dokazao. Jedna od najboljih naših narodnih pesama ''Kad bi znao kako čeznem'' koju peva Dragana Mirković, kada se pojavila, proglašena je za turcizam. Toliko je daleko to išlo, da ja nisam mogao da reklamiram njen album na TV Beograd. Da bi sad ti isti ljudi koji su zabranjivali, izjavljivali da je to najlepša novomponovana pesma svih vremena. Kako su rasli tiraži tada, tako je rasla i ostrašćenost protiv nas. „Južni vetar“ je imao originalan zvuk. Kad sam počeo da radim, imao sam jednu klavijaturu ''Juno 60'', i ispostavilo se da je ta klavijatura imala sve one boje koje su postale legrendarne boje "Južnog vetra". Ja sam prvi čovek koji je u Jugoslaviji ubacio ritam mašinu, čak i pre rokera. Malo ljudi to zna. Jedan od prvih naših hitova je bila pesma '' Sačuvaj tajnu '' od Duška Kostića. I onda je krenulo polako sve ostalo. Sinan Sakić, prva ploča, dve hiljade primeraka, za „Diskos“ iz Aleksandrovca. Sećam se, da su moji neki prijatelji muzičari  bili šokirani kad su čuli Sinana. Rekli su :''Jao, šta ti je ovo?''. A ja sam se čudio kako oni ne vide ono što ja vidim, ono šta ja čujem.

U početku se ništa nije dešavalo, a onda je posle šest  meseci firma „Univerzal“ iz Tuzle tražila od „Diskosa“ pet hiljada Sinanovih kaseta. Nastala je uzbuna. „Diskos“ je brzo to odštampao, i to je rasprodato za jedan-dva  dana. Na kraju, ta ploča je prodata u 70 hiljada. I tako je krenulo ludilo. Ja sam sve vreme u stvari bio mnogo jaka politička poruka. Nikad se nije znalo ko je u stvari naša najveća publika. Da li Srbi, da li Muslimani, da li Bugari, da li Makedonci... Čak imamo fanove u Hrvatskoj i Mađarskoj. Ima i onih tužnih anegdota iz rata u Bosni i Hrvatskoj. Pucaju jedni na druge, a jedni i drugi pevaju pesme od Šemse i od Sinana. To je strašno. Ja tvrdim da je Šemsa Suljaković najtiražnija pevačica svih vremena. To je jedina pevačica koja je prodala zvanično preko milion albuma ''Pristajem na sve'', gde se nalazi pesma '' Što me pitaš kako živim''. Ta pesma je najveći kafanski hit na Balkanu. To je pesma koja je postala sastavni deo repertora svih pevača.

Tvrdim da je Sinan Sakić najtiražniji pevač svih vremena. Na primer, ploča ''Reci sve želje'' je prodata u 300 hiljada primeraka u jednom mesecu! On je imao pregršt hitova: ''Otkad sam se rodio''', '' Sudbina me na put šalje'', ''Evo me drugovi'', '' Hajmo dalje moja tugo'', ne mogu da nabrojim... Pa, ja sam sa Sinanom snimio 18 ploča! Neka neko kaže da „Južni vetar“  nije najtiražniji orkestar na prostoru celog Balkana. Neka mi neko kaže da ja nisam najtiražniji kompozitor  svih vremena, jer sam sve te pesme ja napravio.  Rekord stadiona „Tašmajdan“  takođe drži  „Južni vetar“. Mi smo imali 18 i po hiljada prodatih karata '86 godine. Bilo je tamo preko pedesetak policajaca sa vučjacima. Sve je bilo slomljeno, maltene je počeo da puca stadion, jer sigurno je bilo preko 20 hiljada ljudi. Ja sam se plašio da se nešto strašno ne desi.  To je bila jedina turneja sa čuvenom petorkom: Šemsa, Sinan, Dragana, Mile Kitić i Kemal Malovčić.  

Ja sam malo namćor po prirodi, i to mi fanovi zameraju. Pevači su posle odlazili svojim putem. Ali nikad se nisam ni sa kim posvađao. Nisam bio na Sinanovom koncertu sad na Tašu. Nisam hteo da idem. Sinan Sakić je čovek u koga sam jedino ja svih ovih godina verovao. I mnogo puta sam svoja leđa podmetnuo zbog njega i nikad nisam zažalio. On je deo mog bića, mog stvaralaštva, moje karijere. On je živeo u mojoj kući, spavao, jeo, pio... To je trajalo praktično preko 20 godina. Međutim, on oko sebe ima neke savetnike, koji misle da mu je u interesu da ga odvoje od mene. Ja tu ne mogu ništa. Dragana ponekad svrati. Šemsa je posle rata prvo došla kod mene, ali dešavale su se neke stvari... Trenutno ne želim da se čujem sa Šemsom.  Ja nikada ni jednu lošu reč o njoj nisam rekao, ona je bila svetinja u mojoj kući, ona je znala gde je ključ od moje kuće, od moje kase... Ona mi je bila više od sestre. A onda je došlo vreme rata,  pa sam ja čuo neke stvari, ovo, ono... Malo sam sagoreo. Ja sam lojalan prijatelj, i ako mi se ne uzvrati istom merom,  ja sagorim i onda mi nije važno više. Šemsa ne propušta priliku kad gostuje u medijima, da mi ne uputi poziv da napravimo neki koncert. Ali kažem, možda sam namćor, ali kad sagorim nešto , onda mi više nije važno.

Što se tiče tog velikog povratničkog koncerta  „Južnog vetra“, postoji inicijativa već duže vreme od strane pevača.  I ja sam siguran da ta čuvena petorka i orkestar  „Južnog vetra“, kad bi napravili turneju na prostoru bivše Jugoslavije, da u sledećih 100 godina tako nešto niko ne bi mogao da ponovi. Da budem iskren, izbegavam da razmišljam o tome. Čoveka onda mogu da povuku emocije, neka razmišljanja na materijalnoj osnovi, što ja ne bih želeo. Ja taj koncert mogu da organizujem, ali nisam siguran da mogu sebe da nateram na to. Moj najveći uspeh u karijeri je što sam na ljudskoj osnovi uspeo da okupim pet najvećih zvezda u osamdesetim, i da svi budu dobri prijatelji, u celoj toj ekipi. I ono što je meni najvažnije što „Južni vetar“  okuplja sve nacije, vere... Cela ta euforija je trajala oko 10 godina, sve do početka rata. Ja sam radio i za Luisa dve ploče, između ostalog i pesmu '' Dunjo moja'' koja je urađena '89 godine, a tek posle devet godina je postala hit godine. Radio sam i Hanki Paldum jednu ploču, na kojoj se nalazi pesma '' Nema kajanja''. Sve se to desilo u trenucima kad je njena karijera počela da stagnira, i onda se sa tim albumom ponovo vratila. Kasnije smo trebali da radimo još jedan album, međutim, ništa tu nije bilo iz raznih razloga. Onda sam sve pesme namenjene Hanki, sticajem okolnosti dao Dragani Mirković.

Što se tiče Dragane, to je krenulo kada je ona došla u sukob sa njenim kompozitorom Novicom Uroševićem. Ona je inače tada bila pevačica lokalnog karaktera, Požarevac i okolina... Imala je 16 i po godina kad je došla kod mene. Najmanji tiraž koji sam imao sa njom je upravo prva ploča, i to je bilo 260 hiljada primeraka. I posle je bilo još četiri albuma. Jedan je prešao 500 hiljada, dva su prešla 400 hiljada, i jedan je prešao 300 hiljada.

Ceca Ražnjatović je moja prijateljica. Međutim, nikad nisam radio pesme za nju. Dogovarali smo se više puta oko saradnje, ali, na žalost ništa nije bilo. Balkan je jedan prostor, sve je to jedna muzika. Kad sam Kemala Malovčića naterao da u pesmi ''Okreće se kolo sreće'' otpeva neke deonice kao hodža, tu je bilo užasnih napada. Sve se pretvara u politiku, i ako je pesma ljubavna. Ljudi lupaju... Neka poslušaju staro srpsko pojanje, pa tu ima najviše turcizma! Evo, najnovije prozivanje je bilo od Braje, čuvenog kompozitora pod znacima navoda. On je rekao kako je „Južni vetar“  bio oličenje ružnih stvari u muzici. Tužno je da nas proziva čovek koji je grčke i turske pesme prearanžirao, prepravljao tekstove... Miroslav Ilić, sa kojim sam ja ranije bio jako dobar, dao je neki intervju uz erupciju ružnih reči na moj račun. Uporedio je mene i Pink. Kao, mi smo sve upropastili. A ja sam čovek koji je mnogo oštećen na račun Pinka. Oni su sa mojim pevačima stvorili sve ovo što sada šljašti i blješti. Ja poštujem Željka Mitrovića, ali on sa još par ljudi drži monopol. On je preko svojih pomagala Granda i City-ja stavio estradni biznis pod svoju kontrolu. Svaka im čast, ja im čestitam na tome.

Naša popularnost u Bugarskoj je počela kada je krenula piraterija nosača zvuka. I evo, sada nam non-stop pišu fanovi iz Bugarske. U stvari, kompletna piraterija na Balkanu je započeta piratizovanjem „Južnog vetra“. Inače, Bugari redovno emituju  emisije „Južnog vetra“. Meni mnogi zameraju što sam radio sa nekim pevačima koji to ne zavređuju. Ali, ja nisam rođen u bogatstvu, nego sam naučio od početka da se borim, da zaradim za svaki dinar. I ja se ne stidim ni jedne pesme. Prozivaju me mnogi što sam radio album za  Vendi. Meni je ona jako draga osoba, ja poštujem žene koje su samohrane majke, koje se bore kao lavice da prežive. Njen album bi ja ponudio nekome da presluša još jednom, pa da vidi da tu ima nekoliko fenomenalnih pesama.  Zanimljivo je da su jednu pesmu sa tog albuma prozvali Legijina pesma. To je bilo baš u vreme kad je on uhapšen , i neko je rekao da je to pesma za njega. To naravno nema veze, ali bilo je tu nekih sličnosti .  

Ja sam puno zakasnio sa sajtom , a u međuvremenu je postojalo već stotine foruma  „Južnog vetra“ po svetu. Pre tri meseca smo napokon uradili sajt, i istovremeno smo pokrenuli svoj radio. I tu obaramo sve rekorde po poseti i slušanosti. Radio  „Južni vetar“  je ubedljivo najslušanija radio stanica na internetu, u polovini Evrope. Gitarista „Južnog vetra“  Sava Bojić i ja radimo već dosta godina zajedno. On  je kao mlad između ostalog svirao i u „Pop mašini“. Ja sam takođe imao rok bendove i tada sam mrzeo narodnu muziku. Slušao sam „Bitlse“. Ali kad želudac proradi, onda svaki čovek stane pred svršen čin. Morao sam kao mlad čovek da biram između ideala i između toga da kupim svoj prvi sako i prve farmerke. Kada sam otišao od kuće, vrlo rano sam počeo da sviram po hotelima i kafanama na moru. Svirao sam sa jako kvalitetnim orkestrima, koji su na početku programa svirali animir muziku, pa onda krenu starogradske i mađarske romanse. Kasnije je bilo i drugih stvari. Nije bilo lako, ali je sve to meni pomoglo da ja kao jako mlad steknem ime u ovoj zemlji.

Taj moj nadimak Mile Bas ja sam stvorio još pre „Južnog vetra“ , jer sam bio vrhunski instumentalista na basu. Mnogi će se iznenaditi, ali ja jako volim njujoršku hip hop scenu. Naravno, „Bitlsi“  su zauvek, Elvis... Čak mi se i Madona danas sviđa. Ponosim se time što sam zaradio, i ja sam krajem osamdesetih godina bio jako bogat čovek. Ako je čovek prebogat time što ima jednu kuću, jedan lokal, jedan propao brak iza sebe... Ako je to veliko bogatstvo, onda jesam bogat čovek. Međutim, ako stavim na prvo mesto da imam dvoje dece, koja su završila škole, onda smatram sebe jako bogatim čovekom. Postoje dvojica mojih kolega koji su čak više od mene zaradili, ali nisu sačuvali ništa. Jedan je notorni alkoholičar, a drugi je izgubio sve na kocki. Ja bih sada mogao da sedim sa šest ''riba'' u nekom kafiću u centru, ali ja nisam takav čovek. Mene to ne zanima. „

ĆIRILO – Njegova senka pravi hlad

Intervju sa Petrom Ilićem Ćirilom, napravljen 2007. godine za sajt B92, ali iz nekog razloga ga nisu objavili.
Autor: Bratislav Nikolić

Petar Ilić Ćirilo je jedan od onih autentičnih gradskih likova zbog kojih je Beograd veliki grad. Panker iz filma ''Nešto između'' danas je ''devedesetdvojkin'' reditelj dokumentarnih filmova, čovek čije ime obećava da ćemo gledati nešto potpuno drugačije, iščašeno i suludo. Ćirilo je poliglota sa ulice, koji  dobro zna da sebe ne treba stavljati u kalupe i u određene ''fazone'', jer to ograničava i sputava slobodnu ličnost. Svi se sećaju serijala ''Predgrađe'', koje  nas je nateralo da zavolimo periferiju, ali i da ponovo shvatimo gde živimo.

Tvoj otac je bio producent dokumentarnih filmova, ti se takođe baviš dokumentarcima, da li si kao klinac znao da ćeš raditi nešto slično?

-Pa ne znam ništa drugo da radim, kad bih znao da vodim kafić, ja bih vodio kafić. U stvari, sve je počelo kad su me našli na ulici da glumim u filmu ''Nešto između''. Videli su mene i moj tadašnji bend Berliner Strasse na televiziji, taj neki asistent me našao, bila je audicija i ja sam prošao. Bilo je fenomenalno, primio sam se na film, pa kako da se ne primim?! Bila je tu i ona holivudska glumica Caris Corfman, baš sam skoro čitao nešto o toj ribi. Nije baš zdrava, ali glumi i dalje, nešto joj je poremećen centar za pamćenje, pa ne može da zapamti tekst.

Tvoja uloga pankera u filmu ''Nešto između'' je postala kultna, i dan danas se po gradu prepričavaju scene u kojima se pojavljuješ. Za tu epizodu si dobio čak i nagradu u Nišu za debitanta godine. Kasnije si glumio u još par filmova.

-Glumio sam u ''Noć u kući moje majke'', pa u ''Šmekeru'' sa Žarkom Lauševićem, onda, u jednom filmu za holandsko tržište reditelja Rajka Radovića, i poslednji je ''Aporia'' Arisa Movsesijana.

Pored ''Predgrađa'' po kojem si najpoznatiji široj javnosti, poznat si i po video spotovima koje si režirao za razne bendove. Prvi spot si radio za Vladu Divljana, za pesmu „Rusija“, tu si  i glumio. Kako je došlo do saradnje sa Divljanom?

-Vlada je tada bio u Australiji. U stvari, niko ga nije ni pitao ništa, takva je bila saradnja. Produkcija B92 je tada radila spotove, i ja sam želeo da radim spotove, i naše su se želje poklopile kao i tisuću puta do tada (smeh). Malo mi je žao što u tom spotu nije glumio Filip Gajić, pošto je bio mali budžet i onda sam morao ja da glumim. I bilo je jako naporno jer sam morao i da glumim i da režiram, to mi se baš nije dopalo. Posle tako nešto više nisam radio, mnogo je teško. Inače, Vlada je bio prezadovoljan, on nam se zahvaljivao kao: ''Hvala vam što je ta pesma ostala u sećanju, da se ne zaboravi.'' To je bilo povodom njegovog živog albuma, i ja sam u dogovoru sa tadašnjim direktorom marketinga B92 izabrao „Rusiju“, jer  je bila poslednja na listi pesama na disku. U spotu se pojavljuje i Marina Seizović, voditeljka Dizanja na TV B92.

Iz nekih susreta sa tobom u poslednje vreme može da se primeti da se ''pališ'' na narodnjake. Nešto ti je tu zanimljivo. Ceca, Sinan, Šemsa, Ljuba Aličić... U fazonu si da obilaziš njihove koncerte. Šta te kod njih privlači?

-Snaga! Volim da vidim snagu bilo koju. Trebalo je da idem na Ljubu Aličića, ali je otkazao. Zvao sam ga da ga pitam zašto je otkazao (smeh). Ne znam, nemam pojma zašto idem na narodnjake. Što ih ne bi gledao, neće oni zauvek biti, a neću ni ja. Mislim, da se razumemo, ja ne volim narodnu muziku, i ne idem tamo zato što uživam u muzici, ali uživam u fenomenu. Radio bih spot za Cecu! Zanimljiv mi je taj sudar dve kulture na istom zadatku, to mi je haos! Snimao sam '96. Draganu Mirković, ali ne za spot, nego za novogodišnji program jedne televizije. To je bila ludilo saradnja, Dragana Mirković i ja, dva totalno različita sveta.

Da li planiraš da napraviš neki dokumentarac o toj sceni? Bilo bi zanimljivo videti kako ti to doživljavaš.

-Ne znam, možda bih pravio emisiju o Hanki Paldum. Možda bih napravio nešto i o Sinanovom životu, ne znam... Pravio sam emisiju o Arsenu Dediću koga privatno ne slušam, pa bih verovatno mogao i o Sinanu. Mada, malo je nezgodno da sediš u montaži i slušaš narodnu muziku. Nemam pojma, ako mi neko da da to radim, radiću, što da ne. Arsena Dedića sam super napravio, to je malo bilo zapostavljeno, jer nije bilo dovoljno reklamirano. Ali to je jedan fantastičan film u maniru zapadnih dokumentaraca tipa ''Čovek i karijera''. Tu se pojavljuju sve zvezde, Miki Jevremović, Gabi Novak, Sergej Trifunović, jaka imena, baš smo imali face u filmu, ali ja Arsena uopšte ne volim. Ja sam se tada bio zaprepastio koliko ljudi na ''devedesetdvojci'' voli Arsena, ali ja ga ne volim.

Da li si razmišljao da napraviš jednog dana igrani film? U kom fazonu bi to bilo?

-Ne znam, kad bih imao neki dobar scenario... Šta ja znam, sviđa mi se da radim nešto u fazonu kao ''Down by Low'' od Džarmuša, tako neki crno-beli film. Radili su baš Nikola Đuričko i Boris Milivojević jedan fenomenalan igrani film od pola sata, koji su sami režirali, fenomenalno slikan, nešto po Harmsu. Takve neke stvari bih i ja radio. Vrlo rado.

Koji su ti omiljeni filmovi i reditelji?

-Sem Pekinpo od američkih reditelja, a Andrej Tarkovski od reditelja iz Sovjetskog Saveza. Od naših sam voleo ''Neretvu'' Veljka Bulajića. Od dokumentarnih, šta ja znam, Simeon Sofer, njega baš gotivim, on je napravio sjajan film o američkom fudbalu. Sviđaju mi se neki BBC dokumentarci, pa Explorerovi. Bio je sad neki o Harley-Davidson motorima, to je fenomenalan film. Dobro, sad dokumentarni film može da napravi svako, ako uložiš dosta vremena. Na primer, književnica Edit Belzberg je režirala je odličan dokumentarni film o deci ulice u Bukureštu.

Kad smo kod ulice, ti si u Beogradu najpoznatiji kao popularna gradska faca. To se često stavlja uz tvoje ime. Luna Lu je čak u jednom svom intervjuu pre desetak godina rekla da si ti jedan od njenih najvećih heroja iz detinjstva.

-Pa dobro, ona je bila klinka tada, pa kad si klinac onda misliš da su mnoge pogrešne stvari prave stvari (smeh). Ne, ozbiljno, ne vidim ja to tako, kao nešto gotivno.

Ko su tvoji lični heroji? Pretpostavljam da je Elvis Prisli jedan od njih, bio si u njegovom rodnom gradu Tupelu, pa u Memfisu...

-Elvis Prisli naravno, on je čovek uticao na kulturu 20. i 21. veka. Uticao je na film, na Vima Vendersa, na Martina Skorsezea, na Kopolu, on je stvarno bio fenomenalan. Onda, razni kantri pevači, ne znam, razne face, trpim razne uticaje (smeh). A u Beogradu, Vlada Divljan svakako, pa onda Cveja hokejaš, pa neki golmani i fudbaleri iz kraja, pa fudbaleri sa Marakane. To kad sam bio klinac.

U poslednjih desetak godina dosta je pravljeno filmova o Novom Beogradu, i o nekoj periferiji, i ti si radio ta ''Predgrađa''. Kao da fali film o centru grada, o ekipama sa Vračara, na primer, o mestima kao što su dvorište Dadova tokom osamdesetih godina. I ti si tamo "visio". Bilo je tu raznih likova, npr. Sale Neimarac, Lazica, pokojni Stojke... To dvorište Dadova jeste bilo kao neko interno gradsko jezgro, a s druge strane bilo je i dosta droge, raznih ludila. Možda bi mogao da se napravi i neki film o tim ekipama i takvim mestima po centru? Da li bi radio nešto na tu temu?

-Brate moj, ja nekako imam tu nesreću da me dosta ljudi vezuje za ta blejanja, a mimo svog tog blejanja mora ponešto i da se uradi. A ljudi tako dobiju utisak o meni... Mislim, ja taj fazon nikad nisam voleo, a i mislim da je sve to precenjeno. Jednostavno, ako sam nešto tu voleo, voleo sam ribe koje su se pojavljivale, i dobro, skupi se dobra ekipa i sve to. I ima stvarno fora i nekad se te fore koriste u filmovima, i to je sve super. Ali mladi ljudi imaju  tendenciju da to kapiraju kao ceo život, a to uopšte nije ceo život. To je nekako i zamka. Dvorište Dadova je specijalno bilo leglo narkomanije. Ali, imali su fazone, i onda kada si klinac, onda ti je to... Sad više nije tako, nove generacije sad nemaju ni tu tradiciju, ni ništa, ko se upropastio pogrešnim mitom taj se već upropastio. Oni odmah znaju da treba da imaju pare tako da ne razmišljaju mnogo.

Kao što sam ja bio heroj Luni Lu, tako su i meni neki likovi bili heroji kao, na primer, neki Tuta, jer sam video kako je brzo udario nekog tipa, ali to su neka merila vrednosti koja su mi  sada strana. Mogao bi da se napravi film o tome, to je sve zanimljivo, ali ja se sad bavim drugim temama. Mislim, ako to neko dobro osmisli i dobro plati, ja ću to da radim, nema problema. Ali mene sad zanima da radim Izrael, Čečeniju, ratne ili poratne zone, to me još više interesuje.

Ko je napisao grafit na Vračaru ''Ćirilo je kompjuter'' ?

-To je devedesetih pisala jedna ekipa klinaca, s kojima sam se družio u to vreme. Kao, ja sam im rekao da pišu neke grafite, pa su se oni zajebavali i pisali to kao ''Ćiki je robot'' i takve stvari, to je bio neki fazon.

Jedno vreme si s nekim sličnim ekipama snimao kamerom dešavanja po kraju, blejanja po ćoškovima...

- Pa da, snimali smo par blejanja u kraju, i pošto je ta ekipa postala deo "Tehnokratije", onda su to oni puštali na njihovim rejvovima kao video radove. Jedan od tih klinaca je sada VJ za Cecu Ražnatović.

Kako ti izgleda Beograd posle 15 godina ludila? Šabani, kriminalci, polu-kriminalci... Dosta ih ima po gradu. Da li ti to smeta, ili ti je svejedno?

-Ma, nije mi ništa svejedno. Ali, dobro, od Slobinog vremena sad je mnogo bolje.

Što se tiče tih likova, uvek je to nekako bilo podeljeno. I onda devedesetih, ti nisi mogao da naiđeš na njih osim ako nisu neki klinci u proboju, pa slučajno nalete na tebe. To je bilo nezgodno. Ali generalno svako ima svoju publiku i slabo se meša. Ok je sa te neke strane, ne dolazi do prelivanja svetova, ja sam zagovornik toga.

Dosta putuješ, veliki deo tvojih dokumentaraca i emisija je snimljen van Srbije. U Rusiji si snimao žurku svetskih lidera, u Americi: Memfis, Tupelo, Nešvil... U Argentini, Buenos Ajres, priča o fami koja prati Maradonu. Gde ti je bilo najbolje?

-Svuda je dobro, najviše slika imam iz Argentine, četiri albuma. Mada odlazak u Argentinu nije bila neka moja specijalna želja, hteo sam da imam emisiju na španskom i nije trebala viza. Buenos Ajres je super, ima dosta fudbala, lepih devojaka, veliki, ogroman grad, može svašta loše da ti se desi. Ima dosta kriminala, ali je lep grad.

Pre desetak godina, živeo si u Danskoj oko 16 meseci, šta si sve radio tamo?

-Svašta sam radio, bio sam garderober u bosanskoj diskoteci, malo sam snimao za lokalnu televiziju, prodavao sam neke snimke dokumentarnim produkcijama, tu sam zaradio dosta para. Radio sam neke tri televizijske emisije, nešto o integracijama, pa nešto o danskim umetnicima srpskog porekla, pa kao neka paralela sa umetnicima odavde, i kako je Slobodan Milošević uticao na njihove živote.

Prvih šest meseci u Danskoj boravio si u izbegličkom kampu. Kakvo je bilo iskustvo?

 -Meni je bilo zabavno, ali drugima nije baš bilo tako. Institucija političkog azila u Danskoj bila je takva da su vas stavljali u neke bivše kasarne ili sanatorijume, i stave vas sve zajedno, Albance, Somalijce, Srbe... Tamo dođeš, i onda te ispituju, ko si, šta si, razne fore. Ja sam  korisno iskoristio vreme, učio sam jezike, pošto tamo nemaš šta drugo da radiš. Dobro, to nije pravi zatvor, pa da povremeno ne možeš da izađeš. Ali, pošto nemaš novca, a sve je skupo užasno, onda ti teško možeš da izađeš odatle osim ako nemaš neke dodatne izvore zarade, koje obično ne možeš da imaš, jer nemaš dozvolu za rad. Bilo je tu dosta kriminalaca koji su izašli iz zatvora, prekinuti su im procesi, pa ovo, pa ono. Tako da to jeste neka vrsta laganog zatvora. Družio sam se najviše sa Belorusima, ali i sa ostalima, od svakog možeš nešto da naučiš. Družio sam se i sa Arapima pomalo. Ali, najviše sa ljudima iz Istočne Evrope, sa njima se ipak najbolje razumemo. Bili su tu i neki OK momci bosanski Muslimani, bilo je i Albanaca iz Albanije i sa Kosova koji su OK, bilo je raznih.

Često pričaš o Rumuniji i Bukureštu. Snimao si neke stvari tamo.

- To volim, to volim! Šta ja znam, čak sam imao neki video rad Buenos Ajres-Bukurešt, ta veza. Kršten sam u Rumuniji, sviđa mi se ta zemlja, žešće je egzotična. Bio je Čaušesku, komunizam, pa evo sad ta sloboda, a s druge strane, imaju taj treći svet, kao u Bangladešu, deca ulice. Kontracepcija tamo nije bila dozvoljena, pa su sva neželjena deca rađana, sve to mi je zanimljivo. Mada, Vlada Arsenijević mi kaže: ''Tebi je sve to super na nivou ludog turiste-snimatelja, ali tim ljudima nije dobro''. Sad mi je malo dosadilo da  snimam  siromaštvo, voleo bih da snimam manekenke, neki sjaj, glamur... Čisto malo za promenu.

 Pišeš li nešto?

-Ma, ne. Imao sam neku ideju da napišem o Danskoj neku knjigu, ali evo sad je Vlada Arsenijević iskoristio neke moje priče iz Danske za deo svoje knjige, tako da je to dovoljno.

 Šta te zanima najviše na internetu? Kakve stvari tražiš?

-Šekspira. Razne stvari, ali između ostalog i Šekspira. Muziku uglavnom, sve živo.

Šta slušaš u poslednje vreme?

-Duran Duran! I Deftonse. Totalno sam promašio. Ovi sa Radija B92 mi kažu: ''Pa brate, je l' znaš kad smo mi njih puštali...'' Ali dobro, ja retko slušam Radio B92, tako da nisam čuo.

Šta ima novo kod tebe u Mirijevu?

- U Mirijevu, Šavija i Gaga (vođe navijača Crvene zvezde; prim.B.N.) i svi... Bili smo sad na utakmici, i tako, super je. Kao i uvek, Zvezda i Ceca, to su ti teme u Mirijevu. A jako je Mirijevo i u Zvezdi i kod Cece, tako da imamo čemu da se nadamo, da ćemo jednog dana mi biti jaki (smeh).