U maju '92 sam došao sa ratišta, i momentalno sam se oslobodio vojske. Beograd je na proleće najlepši, i nisam mogao da odolim, a da se ne "skinem", jer je bilo previše lako, s obzirom da sam bio tri i po meseca u ratu u Hrvatskoj.
Mesec-dva sam na Kaleniću prodavao kafu sa Josom (mojim kumom) za nekog lika, a onda je File predložio da sa Perićem odemo kolima u Grčku i tamo potražimo neki posao. Ideja je bila samo da nestanemo iz Srbije na neko vreme, jer tek što su nam uveli sankcije, a Grčka je bila jedina normalna zemlja gde su nas puštali bez mnogo formalnosti. Probali smo da dođemo do nekih kontakata za posao, ali sve je to bilo vrlo klimavo i neozbiljno. Ipak, rešili smo da krenemo, pa kako bude. Nas trojica: Perić, File i ja.
Auto-put je bio prazan, niko živ u tom trenutku nije nigde putovao. Ušli smo u Grčku otprilike prvog avgusta.
Prvo smo se zapucali pravo u Solun i tamo se nešto ofrlje raspitivali za posao, međutim, ništa. Onda smo krenuli ka Halkidikiju, mesto Neos Marmaras. Tamo se motali dva dana, spavali u kolima, ali opet ništa od šljake. Gde ćemo sad? Ajmo u Paraliju. Više se ni ne sećam iz kog razloga baš tamo. I ne znam na koju foru smo uspeli da nađemo posao u selu pored Paralije, kod neke babe, i to da beremo lešnike! Spavali smo na poluotvorenom na tavanu i radili tri dana kao crnci za neke male pare. Jedino se sećam neviđenih vrućina i obilnog doručka koji smo od seljaka dobijali.
Kada smo batalili ovu šljaku, malo smo ostali u Paraliji, kupali se, izlazili... Perić je jedno veče smuvao neku Grkinju i ona nam je preporučila da "šibamo" na ostrva i da beremo pomorandže i masline za neke super dnevnice. Nismo puno razmišljali i jedva smo čekali da krenemo. Ideja je bila da završimo na Kritu...
NASTAVIĆE SE
Mesec-dva sam na Kaleniću prodavao kafu sa Josom (mojim kumom) za nekog lika, a onda je File predložio da sa Perićem odemo kolima u Grčku i tamo potražimo neki posao. Ideja je bila samo da nestanemo iz Srbije na neko vreme, jer tek što su nam uveli sankcije, a Grčka je bila jedina normalna zemlja gde su nas puštali bez mnogo formalnosti. Probali smo da dođemo do nekih kontakata za posao, ali sve je to bilo vrlo klimavo i neozbiljno. Ipak, rešili smo da krenemo, pa kako bude. Nas trojica: Perić, File i ja.
Auto-put je bio prazan, niko živ u tom trenutku nije nigde putovao. Ušli smo u Grčku otprilike prvog avgusta.
Prvo smo se zapucali pravo u Solun i tamo se nešto ofrlje raspitivali za posao, međutim, ništa. Onda smo krenuli ka Halkidikiju, mesto Neos Marmaras. Tamo se motali dva dana, spavali u kolima, ali opet ništa od šljake. Gde ćemo sad? Ajmo u Paraliju. Više se ni ne sećam iz kog razloga baš tamo. I ne znam na koju foru smo uspeli da nađemo posao u selu pored Paralije, kod neke babe, i to da beremo lešnike! Spavali smo na poluotvorenom na tavanu i radili tri dana kao crnci za neke male pare. Jedino se sećam neviđenih vrućina i obilnog doručka koji smo od seljaka dobijali.
Kada smo batalili ovu šljaku, malo smo ostali u Paraliji, kupali se, izlazili... Perić je jedno veče smuvao neku Grkinju i ona nam je preporučila da "šibamo" na ostrva i da beremo pomorandže i masline za neke super dnevnice. Nismo puno razmišljali i jedva smo čekali da krenemo. Ideja je bila da završimo na Kritu...
NASTAVIĆE SE
Нема коментара:
Постави коментар