Intervju sa Petrom Ilićem Ćirilom, napravljen 2007. godine za sajt B92, ali iz nekog razloga ga nisu objavili.
Autor: Bratislav Nikolić
Autor: Bratislav Nikolić
Petar
Ilić Ćirilo je jedan od onih autentičnih gradskih likova zbog kojih je Beograd
veliki grad. Panker iz filma ''Nešto između'' danas je ''devedesetdvojkin''
reditelj dokumentarnih filmova, čovek čije ime obećava da ćemo gledati nešto potpuno
drugačije, iščašeno i suludo. Ćirilo je poliglota sa ulice, koji dobro zna da sebe ne treba stavljati u kalupe
i u određene ''fazone'', jer to ograničava i sputava slobodnu ličnost. Svi se
sećaju serijala ''Predgrađe'', koje nas
je nateralo da zavolimo periferiju, ali i da ponovo shvatimo gde živimo.
Tvoj otac je bio producent dokumentarnih filmova, ti se
takođe baviš dokumentarcima, da li si kao klinac znao da ćeš raditi nešto
slično?
-Pa ne znam ništa
drugo da radim, kad bih znao da vodim kafić, ja bih vodio kafić. U stvari, sve
je počelo kad su me našli na ulici da glumim u filmu ''Nešto između''. Videli su mene i moj tadašnji bend Berliner Strasse na televiziji,
taj neki asistent me našao, bila je audicija i ja sam
prošao. Bilo je fenomenalno, primio sam se na film, pa kako da se ne primim?!
Bila je tu i ona holivudska glumica Caris
Corfman, baš sam skoro čitao nešto o toj ribi. Nije baš zdrava, ali glumi
i dalje, nešto joj je poremećen centar za pamćenje, pa ne može da zapamti
tekst.
Tvoja uloga pankera u filmu ''Nešto između'' je postala
kultna, i dan danas se po gradu prepričavaju scene u kojima se pojavljuješ. Za
tu epizodu si dobio čak i nagradu u Nišu za debitanta godine. Kasnije si
glumio u još par filmova.
-Glumio sam u ''Noć
u kući moje majke'', pa u ''Šmekeru'' sa Žarkom Lauševićem, onda, u jednom
filmu za holandsko tržište reditelja Rajka Radovića, i poslednji je ''Aporia''
Arisa Movsesijana.
Pored ''Predgrađa'' po kojem si najpoznatiji široj
javnosti, poznat si i po video spotovima koje si režirao za razne bendove. Prvi
spot si radio za Vladu Divljana, za pesmu „Rusija“, tu si i glumio. Kako je došlo do saradnje sa
Divljanom?
-Vlada je tada bio u Australiji. U
stvari, niko ga nije ni pitao ništa, takva je bila saradnja. Produkcija B92 je tada radila spotove, i ja sam
želeo da radim spotove, i naše su se želje poklopile kao i tisuću puta do tada (smeh). Malo mi je žao što u tom spotu nije glumio Filip Gajić, pošto je bio mali budžet i onda sam morao ja da
glumim. I bilo je jako naporno jer sam morao i da glumim i da režiram, to mi
se baš nije dopalo. Posle tako nešto više nisam radio, mnogo je teško. Inače,
Vlada je bio prezadovoljan, on nam
se zahvaljivao kao: ''Hvala vam što je ta pesma ostala u sećanju, da se ne
zaboravi.'' To je bilo povodom njegovog živog albuma, i ja sam u dogovoru sa
tadašnjim direktorom marketinga B92
izabrao „Rusiju“, jer je bila poslednja na listi pesama na
disku. U spotu se pojavljuje i Marina
Seizović, voditeljka Dizanja na TV B92.
Iz nekih susreta sa tobom u poslednje vreme može da se
primeti da se ''pališ'' na narodnjake. Nešto ti je tu zanimljivo. Ceca,
Sinan, Šemsa, Ljuba Aličić... U fazonu si da obilaziš njihove koncerte. Šta te
kod njih privlači?
-Snaga! Volim da
vidim snagu bilo koju. Trebalo je da idem na Ljubu Aličića, ali je otkazao. Zvao sam ga da ga pitam zašto je
otkazao (smeh). Ne znam, nemam pojma zašto idem na narodnjake. Što ih ne bi
gledao, neće oni zauvek biti, a neću ni ja. Mislim, da se razumemo, ja ne
volim narodnu muziku, i ne idem tamo zato što uživam u muzici, ali uživam u
fenomenu. Radio bih spot za Cecu! Zanimljiv
mi je taj sudar dve kulture na istom zadatku, to mi je haos! Snimao sam '96. Draganu Mirković, ali ne za spot,
nego za novogodišnji program jedne televizije. To je bila ludilo saradnja, Dragana Mirković i ja, dva totalno
različita sveta.
Da li planiraš da
napraviš neki dokumentarac o toj sceni? Bilo bi zanimljivo videti kako ti to
doživljavaš.
-Ne znam, možda bih
pravio emisiju o Hanki Paldum. Možda
bih napravio nešto i o Sinanovom
životu, ne znam... Pravio sam emisiju o Arsenu
Dediću koga privatno ne slušam, pa bih verovatno mogao i o Sinanu. Mada, malo je nezgodno da
sediš u montaži i slušaš narodnu muziku. Nemam pojma, ako mi neko da da to
radim, radiću, što da ne. Arsena
Dedića sam super napravio, to je malo bilo zapostavljeno, jer nije bilo
dovoljno reklamirano. Ali to je jedan fantastičan film u maniru zapadnih
dokumentaraca tipa ''Čovek i karijera''. Tu se pojavljuju sve zvezde, Miki Jevremović, Gabi Novak, Sergej
Trifunović, jaka imena, baš smo imali face u filmu, ali ja Arsena uopšte ne volim. Ja sam se
tada bio zaprepastio koliko ljudi na ''devedesetdvojci'' voli Arsena, ali ja ga ne volim.
Da li si razmišljao da napraviš jednog dana igrani film?
U kom fazonu bi to bilo?
-Ne znam, kad bih
imao neki dobar scenario... Šta ja znam, sviđa mi se da radim nešto u fazonu
kao ''Down
by Low'' od Džarmuša, tako neki crno-beli film. Radili su baš Nikola Đuričko i Boris Milivojević jedan fenomenalan igrani film od pola sata, koji
su sami režirali, fenomenalno slikan, nešto po Harmsu. Takve neke stvari bih i ja radio. Vrlo rado.
Koji su ti omiljeni filmovi i reditelji?
-Sem Pekinpo od američkih reditelja, a Andrej Tarkovski od reditelja iz Sovjetskog Saveza. Od naših sam voleo ''Neretvu''
Veljka Bulajića. Od dokumentarnih, šta ja znam, Simeon Sofer, njega baš gotivim, on je napravio sjajan film o
američkom fudbalu. Sviđaju mi se neki BBC
dokumentarci, pa Explorerovi. Bio je sad neki o Harley-Davidson
motorima, to je fenomenalan film. Dobro, sad dokumentarni film može da napravi
svako, ako uložiš dosta vremena. Na primer, književnica Edit Belzberg je režirala je odličan dokumentarni film o deci ulice
u Bukureštu.
Kad smo kod ulice, ti si u Beogradu najpoznatiji kao
popularna gradska faca. To se često stavlja uz tvoje ime. Luna Lu je čak u
jednom svom intervjuu pre desetak godina rekla da si ti jedan od njenih
najvećih heroja iz detinjstva.
-Pa dobro, ona je
bila klinka tada, pa kad si klinac onda misliš da su mnoge pogrešne stvari
prave stvari (smeh). Ne, ozbiljno, ne vidim ja to tako, kao nešto gotivno.
Ko su tvoji lični heroji? Pretpostavljam da je Elvis
Prisli jedan od njih, bio si u njegovom rodnom gradu Tupelu, pa u Memfisu...
-Elvis Prisli naravno, on je čovek
uticao na kulturu 20. i 21. veka. Uticao je na film, na Vima Vendersa, na Martina
Skorsezea, na Kopolu, on je
stvarno bio fenomenalan. Onda, razni kantri pevači, ne znam, razne face,
trpim razne uticaje (smeh). A u Beogradu, Vlada
Divljan svakako, pa onda Cveja
hokejaš, pa neki golmani i fudbaleri iz kraja, pa fudbaleri sa Marakane. To kad
sam bio klinac.
U poslednjih desetak godina dosta je pravljeno filmova o
Novom Beogradu, i o nekoj periferiji, i ti si radio ta ''Predgrađa''. Kao da
fali film o centru grada, o ekipama sa Vračara, na primer, o mestima kao što su
dvorište Dadova tokom osamdesetih godina. I ti si tamo "visio". Bilo je tu
raznih likova, npr. Sale Neimarac, Lazica, pokojni Stojke... To dvorište Dadova jeste
bilo kao neko interno gradsko jezgro, a s druge strane bilo je i dosta droge,
raznih ludila. Možda bi mogao da se napravi i neki film o tim ekipama i
takvim mestima po centru? Da li bi radio nešto na tu temu?
-Brate moj, ja
nekako imam tu nesreću da me dosta ljudi vezuje za ta blejanja, a mimo svog tog
blejanja mora ponešto i da se uradi. A ljudi tako dobiju utisak o
meni... Mislim, ja taj fazon nikad nisam voleo, a i mislim da je sve to
precenjeno. Jednostavno, ako sam nešto tu voleo, voleo sam ribe koje su se
pojavljivale, i dobro, skupi se dobra ekipa i sve to. I ima stvarno fora i
nekad se te fore koriste u filmovima, i to je sve super. Ali mladi ljudi
imaju tendenciju da to kapiraju kao ceo
život, a to uopšte nije ceo život. To je nekako i zamka. Dvorište Dadova je
specijalno bilo leglo narkomanije. Ali, imali su fazone, i onda kada si
klinac, onda ti je to... Sad više nije tako, nove generacije sad nemaju ni tu
tradiciju, ni ništa, ko se upropastio pogrešnim mitom taj se već upropastio. Oni
odmah znaju da treba da imaju pare tako da ne razmišljaju mnogo.
Kao što sam ja bio
heroj Luni Lu, tako su i meni neki
likovi bili heroji kao, na primer, neki Tuta,
jer sam video kako je brzo udario nekog tipa, ali to su neka merila vrednosti
koja su mi sada strana. Mogao bi da
se napravi film o tome, to je sve zanimljivo, ali ja se sad bavim drugim
temama. Mislim, ako to neko dobro osmisli i dobro plati, ja ću to da radim,
nema problema. Ali mene sad zanima da
radim Izrael, Čečeniju, ratne ili poratne zone, to me još više interesuje.
Ko je napisao grafit na Vračaru ''Ćirilo je kompjuter''
?
-To je devedesetih
pisala jedna ekipa klinaca, s kojima sam se družio u to vreme. Kao, ja sam im
rekao da pišu neke grafite, pa su se oni zajebavali i pisali to kao ''Ćiki je robot'' i takve stvari, to je
bio neki fazon.
Jedno vreme si s nekim sličnim ekipama snimao kamerom
dešavanja po kraju, blejanja po ćoškovima...
- Pa da, snimali
smo par blejanja u kraju, i pošto je ta ekipa postala deo "Tehnokratije", onda su
to oni puštali na njihovim rejvovima kao video radove. Jedan od tih klinaca
je sada VJ za Cecu Ražnatović.
Kako ti izgleda Beograd posle 15 godina ludila? Šabani,
kriminalci, polu-kriminalci... Dosta ih ima po gradu. Da li ti to smeta, ili ti
je svejedno?
-Ma, nije mi ništa
svejedno. Ali, dobro, od Slobinog
vremena sad je mnogo bolje.
Što se tiče tih
likova, uvek je to nekako bilo podeljeno. I onda devedesetih, ti nisi mogao da
naiđeš na njih osim ako nisu neki klinci u proboju, pa slučajno nalete na tebe.
To je bilo nezgodno. Ali generalno svako ima svoju publiku i slabo se meša. Ok
je sa te neke strane, ne dolazi do prelivanja svetova, ja sam zagovornik
toga.
Dosta
putuješ, veliki deo tvojih dokumentaraca i emisija je snimljen van Srbije. U
Rusiji si snimao žurku svetskih lidera, u Americi: Memfis, Tupelo, Nešvil... U
Argentini, Buenos Ajres, priča o fami koja prati Maradonu. Gde ti je bilo
najbolje?
-Svuda je dobro,
najviše slika imam iz Argentine, četiri albuma. Mada odlazak u Argentinu
nije bila neka moja specijalna želja, hteo sam da imam emisiju na španskom i
nije trebala viza. Buenos Ajres je super, ima dosta fudbala, lepih devojaka,
veliki, ogroman grad, može svašta loše da ti se desi. Ima dosta kriminala, ali
je lep grad.
Pre desetak godina, živeo si u Danskoj oko 16 meseci, šta
si sve radio tamo?
-Svašta sam radio, bio
sam garderober u bosanskoj diskoteci, malo sam snimao za lokalnu televiziju,
prodavao sam neke snimke dokumentarnim produkcijama, tu sam zaradio dosta
para. Radio sam neke tri televizijske emisije, nešto o integracijama, pa nešto
o danskim umetnicima srpskog porekla, pa kao neka paralela sa umetnicima
odavde, i kako je Slobodan Milošević uticao na njihove živote.
Prvih šest meseci u Danskoj boravio si u izbegličkom
kampu. Kakvo je bilo iskustvo?
-Meni je bilo zabavno, ali drugima nije baš bilo tako. Institucija
političkog azila u Danskoj bila je
takva da su vas stavljali u neke bivše kasarne ili sanatorijume, i stave vas
sve zajedno, Albance, Somalijce, Srbe... Tamo dođeš, i onda te ispituju, ko si,
šta si, razne fore. Ja sam korisno
iskoristio vreme, učio sam jezike, pošto tamo nemaš šta drugo da radiš. Dobro,
to nije pravi zatvor, pa da povremeno ne možeš da izađeš. Ali, pošto nemaš
novca, a sve je skupo užasno, onda ti teško možeš da izađeš odatle osim ako
nemaš neke dodatne izvore zarade, koje obično ne možeš da imaš, jer nemaš
dozvolu za rad. Bilo je tu dosta kriminalaca koji su izašli iz zatvora,
prekinuti su im procesi, pa ovo, pa ono. Tako da to jeste neka vrsta laganog
zatvora. Družio sam se najviše sa Belorusima, ali i sa ostalima, od svakog
možeš nešto da naučiš. Družio sam se i sa Arapima pomalo. Ali, najviše sa
ljudima iz Istočne Evrope, sa njima se ipak najbolje razumemo. Bili su tu i
neki OK momci bosanski Muslimani, bilo
je i Albanaca iz Albanije i sa Kosova koji su OK, bilo je raznih.
Često pričaš o Rumuniji i Bukureštu. Snimao si neke
stvari tamo.
- To volim, to
volim! Šta ja znam, čak sam imao neki video rad Buenos Ajres-Bukurešt, ta
veza. Kršten sam u Rumuniji, sviđa mi se ta zemlja, žešće je egzotična. Bio je
Čaušesku, komunizam, pa evo sad ta
sloboda, a s druge strane, imaju taj treći svet, kao u Bangladešu, deca
ulice. Kontracepcija tamo nije bila dozvoljena, pa su sva neželjena deca
rađana, sve to mi je zanimljivo. Mada, Vlada
Arsenijević mi kaže: ''Tebi je sve to super na nivou ludog turiste-snimatelja,
ali tim ljudima nije dobro''. Sad mi je malo dosadilo da snimam
siromaštvo, voleo bih da snimam manekenke, neki sjaj, glamur... Čisto
malo za promenu.
Pišeš
li nešto?
-Ma, ne. Imao sam
neku ideju da napišem o Danskoj neku knjigu, ali evo sad je Vlada Arsenijević iskoristio neke moje
priče iz Danske za deo svoje knjige, tako da je to dovoljno.
Šta te zanima
najviše na internetu? Kakve stvari tražiš?
-Šekspira. Razne stvari, ali
između ostalog i Šekspira.
Muziku uglavnom, sve živo.
Šta slušaš u poslednje vreme?
-Duran Duran! I Deftonse. Totalno sam promašio. Ovi sa Radija B92 mi kažu: ''Pa brate, je l' znaš
kad smo mi njih puštali...'' Ali dobro, ja retko slušam Radio B92, tako da nisam čuo.
Šta ima novo kod tebe u Mirijevu?
- U Mirijevu, Šavija i Gaga (vođe navijača Crvene zvezde; prim.B.N.) i svi... Bili smo sad
na utakmici, i tako, super je. Kao i uvek, Zvezda i Ceca, to su ti
teme u Mirijevu. A jako je Mirijevo i u Zvezdi
i kod Cece, tako da imamo čemu da se
nadamo, da ćemo jednog dana mi biti jaki (smeh).
Аутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиАдминистратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиSlazem se sa ovim..o sex opredeljenju ne znam kakvo mu je, ali da je bio prilepak u ekipi - bio je!
ИзбришиNe samo da je bio prilepak, vec retko odvratan lik, kao i njegov drugar Zuba, i Vlada Brada i jos mnogo tih umisljenih debila
ОдговориИзбриши