Miodrag Ilić - Mile Bas ("Južni vetar")

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u časopisu „Fame“ 2008.)

Najveći folk hitmejker na ovim prostorima Miodrag Ilić, poznat kao Mile Bas, otkrio je kako su njegovi hitovi spajali sukobljene strane na ratištu u Bosni i zašto se, i pored činjenice da je pesme prodavao u milionskim tiražima, i dalje smatra najvećim estradnim negativcem i čovekom koji je uvezao iranski melos.

„ Ja sam '77 godine došao u Beograd. Prvo sam počeo sam da sviram kod Ace Stepića, i to je trajalo četiri godine. U toku angažmana kod njega, ja sam paralelno svirao kao studijski muzičar. Bio sam u studijskom ansamblu Košutnjak, a onda kad su sazrele neke stvari, počeo sam da razmišljam da napravim nešto na estradi. One godine kad je Tito umro, nije se ništa radilo jako dugo, oko šest- sedam meseci sigurno. Muzičari su po Beogradu skapavali od gladi. Te godine sam snimio prvi singl, na kojem sam ja pevao, i tada se prvi put pojavilo ime ansambla „Južni vetar“.

To je više jedna sudbinska stvar. Uz božiju pomoć, ja sam na pravi način pratio ono šta se kasnije dešavalo. Da ne dozvolim da me prvi uspesi povedu ka alkoholu, drogama... Ali  preterao sam u jednom drugom smislu, preterao sam sa radom, što je imalo za posledicu da sam u 38 godini doživeo  infarkt. Od nespavanja, od cigareta... Krenuli su prvi uspesi sa pevačima, krenulo je nešto što je sad istorija, legenda i mit. Ta priča oko „Južnog vetra“ otišla je svojim nekim putevima, čak mimo moje kontrole. Imao sam tu sreću da me je narod na ovim prostorima jako voleo, a da su mediji – kojima nisam dozvolio da me kontrolišu- svi  listom bili okrenuti protiv mene. Mnogo je bilo ružnih napisa i članaka.  Ja sam u ono vreme, osamdesetih godina bio totalna negacija televizije i uopšte medija. Ako mene neko ne voli, ne volim ni ja njega. Takav sam čovek. Jedna moja prijateljica, pokojna novinarka, izjavila je jednom:'' Zašto taj čovek ne želi javno da trijumfuje?''.

Ja sam još '78-'79  dobijao nagrade od Radio Beograda za pesme sa pokojnim Dušanom Kostićem i Merimom Njegomir (tada Kurtiš). To su bile najslušanije pesme na programima Radio Beograda, ali ja tada nisam imao šta da jedem. Bukvalno sam gladovao sa svojom porodicom. Onda sam shvatio da neki ljudi od kojih sam u autorskom smislu mnogo bolji, žive u izobilju.Oni su bili praktični,  gledali su šta narod želi. Kad sam to uvideo, onda su počele stvari da se menjaju, ja sam imao šta da jedem, a mogao sam i da razmišljam da kupim svoj stan. Napravio sam najveću karijeru ikada na balkanskim prostorima, kad se uzme  sve što je vezano za diskografiju i estradu. Najveći tiraž, najpopularniji pevači, najveće posete na koncertima... Sve to pripada meni! Niko nikada, ni pre mene, ni posle mene nije to napravio. Evo jedan klasičan primer. Bregović je sa „Bijelim dugmetom“  svakih dve-tri godine snimao po jednu ploču, koja bi se prodavala u tiražu od oko 200-300 hiljada primeraka. A ja sam svake godine izbacivao četiri-pet ploča od kojih se svaka prodavala u 400 hiljada. Pritom, Bregović je tada bio najpopularniji, svuda ga je bilo, mediji su ga voleli, dok su mene svuda zabranjivali. Zato što nisam hteo da se stavim ni pod čiju kontrolu.

Krenuli su bili jako ružni napisi o meni. Kao, on je zaradio brdo para plagirajući tursku muziku. Ali, niko nikad to nije dokazao. Jedna od najboljih naših narodnih pesama ''Kad bi znao kako čeznem'' koju peva Dragana Mirković, kada se pojavila, proglašena je za turcizam. Toliko je daleko to išlo, da ja nisam mogao da reklamiram njen album na TV Beograd. Da bi sad ti isti ljudi koji su zabranjivali, izjavljivali da je to najlepša novomponovana pesma svih vremena. Kako su rasli tiraži tada, tako je rasla i ostrašćenost protiv nas. „Južni vetar“ je imao originalan zvuk. Kad sam počeo da radim, imao sam jednu klavijaturu ''Juno 60'', i ispostavilo se da je ta klavijatura imala sve one boje koje su postale legrendarne boje "Južnog vetra". Ja sam prvi čovek koji je u Jugoslaviji ubacio ritam mašinu, čak i pre rokera. Malo ljudi to zna. Jedan od prvih naših hitova je bila pesma '' Sačuvaj tajnu '' od Duška Kostića. I onda je krenulo polako sve ostalo. Sinan Sakić, prva ploča, dve hiljade primeraka, za „Diskos“ iz Aleksandrovca. Sećam se, da su moji neki prijatelji muzičari  bili šokirani kad su čuli Sinana. Rekli su :''Jao, šta ti je ovo?''. A ja sam se čudio kako oni ne vide ono što ja vidim, ono šta ja čujem.

U početku se ništa nije dešavalo, a onda je posle šest  meseci firma „Univerzal“ iz Tuzle tražila od „Diskosa“ pet hiljada Sinanovih kaseta. Nastala je uzbuna. „Diskos“ je brzo to odštampao, i to je rasprodato za jedan-dva  dana. Na kraju, ta ploča je prodata u 70 hiljada. I tako je krenulo ludilo. Ja sam sve vreme u stvari bio mnogo jaka politička poruka. Nikad se nije znalo ko je u stvari naša najveća publika. Da li Srbi, da li Muslimani, da li Bugari, da li Makedonci... Čak imamo fanove u Hrvatskoj i Mađarskoj. Ima i onih tužnih anegdota iz rata u Bosni i Hrvatskoj. Pucaju jedni na druge, a jedni i drugi pevaju pesme od Šemse i od Sinana. To je strašno. Ja tvrdim da je Šemsa Suljaković najtiražnija pevačica svih vremena. To je jedina pevačica koja je prodala zvanično preko milion albuma ''Pristajem na sve'', gde se nalazi pesma '' Što me pitaš kako živim''. Ta pesma je najveći kafanski hit na Balkanu. To je pesma koja je postala sastavni deo repertora svih pevača.

Tvrdim da je Sinan Sakić najtiražniji pevač svih vremena. Na primer, ploča ''Reci sve želje'' je prodata u 300 hiljada primeraka u jednom mesecu! On je imao pregršt hitova: ''Otkad sam se rodio''', '' Sudbina me na put šalje'', ''Evo me drugovi'', '' Hajmo dalje moja tugo'', ne mogu da nabrojim... Pa, ja sam sa Sinanom snimio 18 ploča! Neka neko kaže da „Južni vetar“  nije najtiražniji orkestar na prostoru celog Balkana. Neka mi neko kaže da ja nisam najtiražniji kompozitor  svih vremena, jer sam sve te pesme ja napravio.  Rekord stadiona „Tašmajdan“  takođe drži  „Južni vetar“. Mi smo imali 18 i po hiljada prodatih karata '86 godine. Bilo je tamo preko pedesetak policajaca sa vučjacima. Sve je bilo slomljeno, maltene je počeo da puca stadion, jer sigurno je bilo preko 20 hiljada ljudi. Ja sam se plašio da se nešto strašno ne desi.  To je bila jedina turneja sa čuvenom petorkom: Šemsa, Sinan, Dragana, Mile Kitić i Kemal Malovčić.  

Ja sam malo namćor po prirodi, i to mi fanovi zameraju. Pevači su posle odlazili svojim putem. Ali nikad se nisam ni sa kim posvađao. Nisam bio na Sinanovom koncertu sad na Tašu. Nisam hteo da idem. Sinan Sakić je čovek u koga sam jedino ja svih ovih godina verovao. I mnogo puta sam svoja leđa podmetnuo zbog njega i nikad nisam zažalio. On je deo mog bića, mog stvaralaštva, moje karijere. On je živeo u mojoj kući, spavao, jeo, pio... To je trajalo praktično preko 20 godina. Međutim, on oko sebe ima neke savetnike, koji misle da mu je u interesu da ga odvoje od mene. Ja tu ne mogu ništa. Dragana ponekad svrati. Šemsa je posle rata prvo došla kod mene, ali dešavale su se neke stvari... Trenutno ne želim da se čujem sa Šemsom.  Ja nikada ni jednu lošu reč o njoj nisam rekao, ona je bila svetinja u mojoj kući, ona je znala gde je ključ od moje kuće, od moje kase... Ona mi je bila više od sestre. A onda je došlo vreme rata,  pa sam ja čuo neke stvari, ovo, ono... Malo sam sagoreo. Ja sam lojalan prijatelj, i ako mi se ne uzvrati istom merom,  ja sagorim i onda mi nije važno više. Šemsa ne propušta priliku kad gostuje u medijima, da mi ne uputi poziv da napravimo neki koncert. Ali kažem, možda sam namćor, ali kad sagorim nešto , onda mi više nije važno.

Što se tiče tog velikog povratničkog koncerta  „Južnog vetra“, postoji inicijativa već duže vreme od strane pevača.  I ja sam siguran da ta čuvena petorka i orkestar  „Južnog vetra“, kad bi napravili turneju na prostoru bivše Jugoslavije, da u sledećih 100 godina tako nešto niko ne bi mogao da ponovi. Da budem iskren, izbegavam da razmišljam o tome. Čoveka onda mogu da povuku emocije, neka razmišljanja na materijalnoj osnovi, što ja ne bih želeo. Ja taj koncert mogu da organizujem, ali nisam siguran da mogu sebe da nateram na to. Moj najveći uspeh u karijeri je što sam na ljudskoj osnovi uspeo da okupim pet najvećih zvezda u osamdesetim, i da svi budu dobri prijatelji, u celoj toj ekipi. I ono što je meni najvažnije što „Južni vetar“  okuplja sve nacije, vere... Cela ta euforija je trajala oko 10 godina, sve do početka rata. Ja sam radio i za Luisa dve ploče, između ostalog i pesmu '' Dunjo moja'' koja je urađena '89 godine, a tek posle devet godina je postala hit godine. Radio sam i Hanki Paldum jednu ploču, na kojoj se nalazi pesma '' Nema kajanja''. Sve se to desilo u trenucima kad je njena karijera počela da stagnira, i onda se sa tim albumom ponovo vratila. Kasnije smo trebali da radimo još jedan album, međutim, ništa tu nije bilo iz raznih razloga. Onda sam sve pesme namenjene Hanki, sticajem okolnosti dao Dragani Mirković.

Što se tiče Dragane, to je krenulo kada je ona došla u sukob sa njenim kompozitorom Novicom Uroševićem. Ona je inače tada bila pevačica lokalnog karaktera, Požarevac i okolina... Imala je 16 i po godina kad je došla kod mene. Najmanji tiraž koji sam imao sa njom je upravo prva ploča, i to je bilo 260 hiljada primeraka. I posle je bilo još četiri albuma. Jedan je prešao 500 hiljada, dva su prešla 400 hiljada, i jedan je prešao 300 hiljada.

Ceca Ražnjatović je moja prijateljica. Međutim, nikad nisam radio pesme za nju. Dogovarali smo se više puta oko saradnje, ali, na žalost ništa nije bilo. Balkan je jedan prostor, sve je to jedna muzika. Kad sam Kemala Malovčića naterao da u pesmi ''Okreće se kolo sreće'' otpeva neke deonice kao hodža, tu je bilo užasnih napada. Sve se pretvara u politiku, i ako je pesma ljubavna. Ljudi lupaju... Neka poslušaju staro srpsko pojanje, pa tu ima najviše turcizma! Evo, najnovije prozivanje je bilo od Braje, čuvenog kompozitora pod znacima navoda. On je rekao kako je „Južni vetar“  bio oličenje ružnih stvari u muzici. Tužno je da nas proziva čovek koji je grčke i turske pesme prearanžirao, prepravljao tekstove... Miroslav Ilić, sa kojim sam ja ranije bio jako dobar, dao je neki intervju uz erupciju ružnih reči na moj račun. Uporedio je mene i Pink. Kao, mi smo sve upropastili. A ja sam čovek koji je mnogo oštećen na račun Pinka. Oni su sa mojim pevačima stvorili sve ovo što sada šljašti i blješti. Ja poštujem Željka Mitrovića, ali on sa još par ljudi drži monopol. On je preko svojih pomagala Granda i City-ja stavio estradni biznis pod svoju kontrolu. Svaka im čast, ja im čestitam na tome.

Naša popularnost u Bugarskoj je počela kada je krenula piraterija nosača zvuka. I evo, sada nam non-stop pišu fanovi iz Bugarske. U stvari, kompletna piraterija na Balkanu je započeta piratizovanjem „Južnog vetra“. Inače, Bugari redovno emituju  emisije „Južnog vetra“. Meni mnogi zameraju što sam radio sa nekim pevačima koji to ne zavređuju. Ali, ja nisam rođen u bogatstvu, nego sam naučio od početka da se borim, da zaradim za svaki dinar. I ja se ne stidim ni jedne pesme. Prozivaju me mnogi što sam radio album za  Vendi. Meni je ona jako draga osoba, ja poštujem žene koje su samohrane majke, koje se bore kao lavice da prežive. Njen album bi ja ponudio nekome da presluša još jednom, pa da vidi da tu ima nekoliko fenomenalnih pesama.  Zanimljivo je da su jednu pesmu sa tog albuma prozvali Legijina pesma. To je bilo baš u vreme kad je on uhapšen , i neko je rekao da je to pesma za njega. To naravno nema veze, ali bilo je tu nekih sličnosti .  

Ja sam puno zakasnio sa sajtom , a u međuvremenu je postojalo već stotine foruma  „Južnog vetra“ po svetu. Pre tri meseca smo napokon uradili sajt, i istovremeno smo pokrenuli svoj radio. I tu obaramo sve rekorde po poseti i slušanosti. Radio  „Južni vetar“  je ubedljivo najslušanija radio stanica na internetu, u polovini Evrope. Gitarista „Južnog vetra“  Sava Bojić i ja radimo već dosta godina zajedno. On  je kao mlad između ostalog svirao i u „Pop mašini“. Ja sam takođe imao rok bendove i tada sam mrzeo narodnu muziku. Slušao sam „Bitlse“. Ali kad želudac proradi, onda svaki čovek stane pred svršen čin. Morao sam kao mlad čovek da biram između ideala i između toga da kupim svoj prvi sako i prve farmerke. Kada sam otišao od kuće, vrlo rano sam počeo da sviram po hotelima i kafanama na moru. Svirao sam sa jako kvalitetnim orkestrima, koji su na početku programa svirali animir muziku, pa onda krenu starogradske i mađarske romanse. Kasnije je bilo i drugih stvari. Nije bilo lako, ali je sve to meni pomoglo da ja kao jako mlad steknem ime u ovoj zemlji.

Taj moj nadimak Mile Bas ja sam stvorio još pre „Južnog vetra“ , jer sam bio vrhunski instumentalista na basu. Mnogi će se iznenaditi, ali ja jako volim njujoršku hip hop scenu. Naravno, „Bitlsi“  su zauvek, Elvis... Čak mi se i Madona danas sviđa. Ponosim se time što sam zaradio, i ja sam krajem osamdesetih godina bio jako bogat čovek. Ako je čovek prebogat time što ima jednu kuću, jedan lokal, jedan propao brak iza sebe... Ako je to veliko bogatstvo, onda jesam bogat čovek. Međutim, ako stavim na prvo mesto da imam dvoje dece, koja su završila škole, onda smatram sebe jako bogatim čovekom. Postoje dvojica mojih kolega koji su čak više od mene zaradili, ali nisu sačuvali ništa. Jedan je notorni alkoholičar, a drugi je izgubio sve na kocki. Ja bih sada mogao da sedim sa šest ''riba'' u nekom kafiću u centru, ali ja nisam takav čovek. Mene to ne zanima. „